петак, 31. август 2018.

Spoljašnji konflikt

Želja 1: Gleda mi se televizija; Želja 2: Mužu se spava; Potreba 1: Zabava; Potreba 2: Odmor; Zajednički cilj: Ugodno i kvalitetno provođenje vremema. Rešenje: Malo gledanje televizije, a onda spavanje.

Unutrašnji konflikt

Želja 1: Čita mi se knjiga. Želja 2: Beba želi da se igra;  Potreba 1: Užitak ; Potreba 2: Zadovoljstvo bebe; Zajednički cilj: Da nam bude lepo. Rešenje: Igranjac, uspavati bebušku pa čitanje knjige.

четвртак, 30. август 2018.

Зашто је битан матерњи језик?



Уколико на Википедији која служи за прве информције, укуцамо одредницу матерњи језик прочитаћемо следеће:
,,Матерњи језик (ређе први језик) је онај језик који дете прво научи или језик који дете најбоље зна и користи, односно језик с којим се особа идентификује и језик којим говори мајка. Са становишта науке о језику, говорећи о критеријумима одређења матерњег језика, он представља језик на којем мислимо, сањамо и рачунамо, будући да све те функције спадају у ону врсту која се усваја у првом језику, па се и даље раде на том језику.''[1]
 
Дакле, матерњи језик је језик на ком мислимо и сањамо, са којим се поистовећујемо, који нам отвара пут ка спознаји света, и као такав нам је јако важан. За сваког човека (чак и за оне који тога нису свесни) високо на лествици приоритета стоји његов матерњи језик који представља подлогу и храну његовим мислима. Говорник у њему обитава као плод у мајчиној утроби. 
Са тим у вези, управо због његове важности, у обавези смо да матерњи језик унапређујемо и негујемо, а пре свега заштитимо од различитих утицаја којима је језик иначе подложан. Важно је напоменути да због те променљивости и продуктивности језик опстаје, али и нестаје уколико она пређе границе. Важно је ово имати у виду. Но, уколико тога нисмо свесни, матерњи језик ће лагано нестајати: утапаће се у друге, попримаће туђице, биће преоптрећен глобалним симболима, жаргоном. 
Матија Бећковић ту ситуацију види овако:

,,Предлажем да се цео језик сажме у две речи (...) Невероватна је способност речи ,,јеботе'' и ,,супер'': могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго (...) Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи  језик који се мора учити. И имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! (...) Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића Девојка на студенцу. Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља.


Кад сам синоћ овде била, Јеботе!
И водице заитила, Супер!
Дође момче црна ока, Јеботе!
На коњићу лака скока, Супер!
Поздрави ме, зборит оде: Јеботе!
“Дај ми, селе, мало воде!”
Супер јеботе!''[2]

Ако не желимо да се матерњи језик сведе на језик смс порука, на узвике, узречице и туђице, морамо га најпре добро савладати, а затим богатити читањем, сталним усавршавањем. Тако се језик чува. А онда, након низа година, можемо рећи да га солидно знамо. (Мали тест: да ли знамо значење речи абаџија, гривна, да ли је правилно Миланкин или Миланчин, отсуство или одсуство?) 

Препознавши значај матерњег језика, генерална скупштина УНЕСКО-а је пре 14 година, прогласила Дан матерњег језика, као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични. Предлажем да се макар мало угледамо на њих и да постанемо свесни важности језика у ком се чува целокупно духовно и културно наслеђе једног народа, и да надахнути овом чињеницом, постанемо мисионари матерњег језика.



[1] Електронски извор https://sr.wikipedia.org/sr-el/Maternji_jezik, приступљено дана 13. VII 2018.
[2] Електронски извор http://www.nspm.rs/hronika/matija-beckovic-ceo-srpski-jezik-da-se-sazme-u-dve-reci-super-i-jebote.html, приступљено дана 13. VII 2018.

уторак, 31. јул 2018.

Сећање на професора Радовића


Сада већ давне 2007. године, уписала сам факултет. Имала сам очекивања, снове који су се годинама растакали, илузије.
 
Сећам се првог сусрета. Бљутав дан и он испред лифта на Филозофском. Висок, крупан, у сивој јакни, канда насмејан и запитан. Дивовска рука притиска дугме.
Прошле су године, донеле неке лоше ствари, покоју добру као што је озбиљније бављење књижевношћу. Низали су се радови, научни скупови, прикази. Сећам се, изашла је тада ,,Камена чтенија.'' Надахнута, написала сам и објавила приказ, што је резултирало приликом да говорим о њој на једној књижевној вечери.
Књижевно вече је било лепо, посећено, а мој написани текст бољи од беседе. Но, када су посетиоци узели своје ,,коктеле'' и почели да распредају приче, професор Радовић ми је пришао и рекао:
-Лепо сте говорили вечерас. Концизно, сажето. Ја не бих умео тако.
Насмејала сам се.
-Хвала. Ви бисте сто пута боље.
Провели смо занимљив део вечери у разговору. Памтим да се одушевио када сам рекла која ми је област истраживања. Цитирао је Миљковића о ком тада писах.
Али један песник који је дуго стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном српском средњовековном анђелу.

Време је пролазило, како само оно уме: тихо и испод жита. Виђала сам га повремено у граду, разменили бисмо по коју реченицу. Негде пред излазак друге књиге, срела сам га у центру. Излазио је из аута и махнуо ми да сачекам. Новости је овако прокоментарисао:
-Добар Вам је издавач и наслов.
Обећала сам му примерак.
Опет су прошли месеци, књига је изашла и живот се настављао у правцу у ком смо усмерили кормило. Најзад, срели смо се у Градској библиотеци једне зимске вечери. Спојила нас је књига Ветар и дажд, Верољуба Вукашиновић.
-Професоре, радујем се што Вас видим. Моје појављивање је сувишно. Шта год да кажем, поред Вашег излагања, биће смешно.
-Немојте тако. Ви ћете да зачините ово лепо вече.
Није било смешно, било је коректно, са дозом приметне треме. Његово излагање-савршено, као и увек. Говорио је из главе, лагано и смислено. Прелетела сам очима преко публике: слушали су га са занимањем.
-Нисам ни сумњао да ћете дати своје виђење, казао ми је након промоције.
Поздравила сам га и изашла у ноћ.
                                                              ***
Погодила ме вест да је преминуо. Било је рано пре подне, пила сам кафу и покушавала да дођем себи, кад су се на екрану појавила слова. Прва мисао: Немогуће. Но, изгледа да су ствари ипак мало другачије...
Памтићу професора Радовића онако како сам га први пут видела: крупног, насмејано-замишљеног, у сивој јакни. Сећаћу се његових предавања и излагања, подвучених реченица у књигама, оног разговора након књижевне вечери. Призваћу у сећање и кратке сусрете, оштроумна запажања, изговор слова р. Нешто мислим: увек је знао да каже праву ствар, као, уосталом, и сви велики.

Слава му!

Проф. др Миодраг Радовић  (30.3. 1945 - 26.7.2018).

четвртак, 12. јул 2018.

(С)лава


Тамо одакле сам ја слава се баш прославља! Слави се, али не у оном религиозном смислу, како бисмо волели и како пише у књигама: долазе гости, сви иду на литургију, после се враћају код домаћина, гости читају Псалтир у тишини за обедом док испијају сокове и киселу воду. Не. То изгледа мало другачије.
Два-три месеца пред славу, мајка већ прави спискове за куповину, мисли шта ће и како ће, и полако из, не баш великог буџета, купује једно по једно. Није јој тешко да се распита где су ,,акције'', умоли мужа, вечито у послу, да је одвезе како би купила пакет уља по сниженој цени. Све то сложи и ускладиши, прецрта са списка ставке писане штаманом латиницом и графитном оловком.

Месец дана пред славу-кукање. Треба ово, те треба оно, морамо да пожуримо, нема се времена. Прецртава још ствари са списка, копа по замрзивачу, рачуна шта још треба да докупи.

Недељу дана пред Аранђеловдан почињу права спремања и права хистерија. Мајка заповеда да оперем прозоре и средим све собе. И ја перем. Шта ћу? Један по један, по једну собу сваког дана, јер Боже мој, долазе гости, ући ће и видеће флеке на прозору, завирити у ормаре. Перем, слажем, усисавам и све мислим: ,, Што ли већ једном не баци или не почне да користи ово посуђе које извадим и оперем само пред славу, и шта ће јој ове чаше са стопом и сервиси које је добила за Младенце пре двадесет и пет година?'' Онда се сетим свих грдњи кад не дај Боже сломим неки ,,суд'' и настављам да пперем немо.

А мајка, е, она је у озбиљним припремама. Три дана пред Светог Аранђела је направила салате које могу да стоје, оне лепе, ситне колаче, а дан пре ,,тркнула'' до Рашке да узме сухомеснато, које је одмах, чим је дошла кући, исецкала. После се нема кад. Купус или сарму (сваке године исто, преврћем очима)кува уочи славе, док на сам дан меси погаче.

Очева задужења су нешто мања... Он донесе пиће, наточи флашу ракије и гунђа како и ове године печење није добро, заклињући се да ће га следеће узети на другом месту. Међутим, на дата обећања заборави до тада, па га поново купи код познаника.

А гости? Они дођу уочи славе, негде око девет. Попију кафе, гласно разговарају, пуне пепељаре. Не загледају по ћошковима, не занима их да ли је посуђе у полицама опрано. Мушки причају о проблемима везаним за жетву, откуп, о половним аутомобилима, догодовштинама из продавнице. Жене седе у дну стола, гуркају се и очима сигнализирају ако је, ето, нешто сервирано како оне мисле да не треба. И тако пролази време, у диму и гласном разговору у врху, очевом гунђању и дошаптавању у дну стола. Затим се диже слава негде око поноћи, ломи се погача, пију се добродошлице, прва, друга, трећа. На искап. Тешко неуходанима. Они навале на сарму и купус и дремају после касне вечере.

Сутрадан је мирно. Брат носи колач у цркву заједно са другим придруженим колачима домаћина који, ето, немају времена или су мамурни од синоћ.

У кући мир. Гости не долазе до ручка. Одмарају. Нешто иза три почињу да пристижу исти они од синоћ, они који нису стигли јуче.
Мајка трчи лево–десно, ја бдим за судопером, брат служи. Деца се раштркају по собама, мајке их јуре, бебе спавају у другој соби, на мом кревету. Узалуд рођаке покушавају да нађу несавршености. Знамо за јадац. Завеса је опеглана и чиста, посуђе се цакли, све је затегнуто. И тако до девет увече. Ред чаша, прљавих тањира, пуних пепељара.

Онда сви оду. Као по договору разиђу се за петнаест минута. Кад поспремимо сто, спакујемо и бацимо остатке, тек тад осећам како не могу да стојим. Боли све. Мајка ми чита мисли и каже:
-Хвала Богу да прође и ова слава.