четвртак, 12. јул 2018.

(С)лава


Тамо одакле сам ја слава се баш прославља! Слави се, али не у оном религиозном смислу, како бисмо волели и како пише у књигама: долазе гости, сви иду на литургију, после се враћају код домаћина, гости читају Псалтир у тишини за обедом док испијају сокове и киселу воду. Не. То изгледа мало другачије.
Два-три месеца пред славу, мајка већ прави спискове за куповину, мисли шта ће и како ће, и полако из, не баш великог буџета, купује једно по једно. Није јој тешко да се распита где су ,,акције'', умоли мужа, вечито у послу, да је одвезе како би купила пакет уља по сниженој цени. Све то сложи и ускладиши, прецрта са списка ставке писане штаманом латиницом и графитном оловком.

Месец дана пред славу-кукање. Треба ово, те треба оно, морамо да пожуримо, нема се времена. Прецртава још ствари са списка, копа по замрзивачу, рачуна шта још треба да докупи.

Недељу дана пред Аранђеловдан почињу права спремања и права хистерија. Мајка заповеда да оперем прозоре и средим све собе. И ја перем. Шта ћу? Један по један, по једну собу сваког дана, јер Боже мој, долазе гости, ући ће и видеће флеке на прозору, завирити у ормаре. Перем, слажем, усисавам и све мислим: ,, Што ли већ једном не баци или не почне да користи ово посуђе које извадим и оперем само пред славу, и шта ће јој ове чаше са стопом и сервиси које је добила за Младенце пре двадесет и пет година?'' Онда се сетим свих грдњи кад не дај Боже сломим неки ,,суд'' и настављам да пперем немо.

А мајка, е, она је у озбиљним припремама. Три дана пред Светог Аранђела је направила салате које могу да стоје, оне лепе, ситне колаче, а дан пре ,,тркнула'' до Рашке да узме сухомеснато, које је одмах, чим је дошла кући, исецкала. После се нема кад. Купус или сарму (сваке године исто, преврћем очима)кува уочи славе, док на сам дан меси погаче.

Очева задужења су нешто мања... Он донесе пиће, наточи флашу ракије и гунђа како и ове године печење није добро, заклињући се да ће га следеће узети на другом месту. Међутим, на дата обећања заборави до тада, па га поново купи код познаника.

А гости? Они дођу уочи славе, негде око девет. Попију кафе, гласно разговарају, пуне пепељаре. Не загледају по ћошковима, не занима их да ли је посуђе у полицама опрано. Мушки причају о проблемима везаним за жетву, откуп, о половним аутомобилима, догодовштинама из продавнице. Жене седе у дну стола, гуркају се и очима сигнализирају ако је, ето, нешто сервирано како оне мисле да не треба. И тако пролази време, у диму и гласном разговору у врху, очевом гунђању и дошаптавању у дну стола. Затим се диже слава негде око поноћи, ломи се погача, пију се добродошлице, прва, друга, трећа. На искап. Тешко неуходанима. Они навале на сарму и купус и дремају после касне вечере.

Сутрадан је мирно. Брат носи колач у цркву заједно са другим придруженим колачима домаћина који, ето, немају времена или су мамурни од синоћ.

У кући мир. Гости не долазе до ручка. Одмарају. Нешто иза три почињу да пристижу исти они од синоћ, они који нису стигли јуче.
Мајка трчи лево–десно, ја бдим за судопером, брат служи. Деца се раштркају по собама, мајке их јуре, бебе спавају у другој соби, на мом кревету. Узалуд рођаке покушавају да нађу несавршености. Знамо за јадац. Завеса је опеглана и чиста, посуђе се цакли, све је затегнуто. И тако до девет увече. Ред чаша, прљавих тањира, пуних пепељара.

Онда сви оду. Као по договору разиђу се за петнаест минута. Кад поспремимо сто, спакујемо и бацимо остатке, тек тад осећам како не могу да стојим. Боли све. Мајка ми чита мисли и каже:
-Хвала Богу да прође и ова слава.


среда, 29. новембар 2017.

Игре пролећа и сене

За читаоце који ме читају путем блога

Драги моји,

дружимо се скоро три године путем блога који нас спаја.
Било је лепих тренутака, међутим, најлепши од свих је данашњи дан јер су приче које сте читали, као и неколико нових, изашле у сјајној књижици.
Књига се дуго крчкала, међутим, сви се слажу: вредело је.
Уколико желите примерак књиге, можете га поручити преко мог књигољубивог сајта.
http://www.knjigoljubiva.com/

До читања,
ваша Марија

понедељак, 18. септембар 2017.

Одбројавање

За читаоце који ме прате путем блога

Имам добре вести: књига је у штампи!
Знам да је очекујеш јер причица на блогу нема већ неко време. Управо тада, док си мозгао шта се дешава, да нисам можда престала да пишем заузета свакодневицом, ја сам одабрала најбоље и најчитаније приче, сабрала их у књижицу, написала неке нове и послала их издавачу.
Сад чекамо и ти и ја.
И  тако док чекамо да књига угледа лепоту новосадског јутра, прекратићемо чекање одломком из рецензије и фоткицом са насловнице.

До скорог читања,
Твоја Марија


,,Управо присуство књижевности даје овој збирци нешто интимно и топло, нешто ведро и лако, јер књижевност тупи немилосрдност живота, а само приповедање, моћ приповедања, сугерише да је
живот, у коме се приповеда, ипак леп.''

четвртак, 18. мај 2017.

О мачкама и дилемама



   Неодлучност је убила мачку, кажем док стојим испред излога, пред вратима. Гледам, знам шта је унутра. Видим и оклевам. Да ли да уђем?

  Објективно, лепо је украшен, боје спарене, гардероба по мом укусу. Знам и шта је на полицама. Да ли да уђем?
Због чега оклевам?
Видим, преко пута слична радња, мало другачији излог. Гледам га и изгледа лепше. Класична замка. Била сам у тој радњи и изашла. Зашто онда хоћу да се вратим и погледам још једаред?

Неодлучност је убила мачку, кажем и вртим се на прстима. Лево или десно?
Стојим тако минутима. 
Вртим се на десној нози, плешем и мислим: искушења, искушења...
Ако има сумње-нема сумње, једном је рекао и провукао прстима кроз косу. У њој записани сви трзаји, све дилеме, све туге.

Стојим, са искрама у очима, негда звездама, и вртим се на десној нози.
Боже, како ли изгледам пролазницима, питам се. Као жена која оклева. Ја то, најпосле, и јесам.

   Радозналост је убила мачку, мислим. Или то беше неодлучност? Можда му дође на исто.
Одлучујем да уђем у радњу, побогу, јер стојим пред вратима. Свесно.
Нек мачка преживи.

четвртак, 20. април 2017.

Још једно прољеће!



     Ево, ту је, сјакне ми мисао док пролазим поред дрвета. Процветалог. Земља мирише на Корене. Плодна. Мирише и чека.
Мислим на Ивана Галеба. Увек он, увек у пролеће. 
 С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе.
   Жмиркам на сунцу као жена на камену, смешкам се неодређено. Неко би помислио да сам луда, шта ли? А ја, ја сам само срећна што је пролеће опет ту.
Суочавам се са самим собом. Сравњујем мој живот са животом других људи...
   Ја сам само срећна.
Тешко је писати добре приче кад си срећан. Тешко је писати када си срећан. Тешко је писати.
Сјајне књиге настају из бола, туге, великих разочарења. (Још једна тема за размишљање на пролетњем сунцу)
Писац је често у недоумици, страху. Хтео би да буде срећан, а када се то догоди, његово дело трпи. Кад писац живи, његово дело чека и обрнуто.
,,Наука није зец", рекла је старија колегиница младом колеги који је дошао мамуран на научни скуп.
Истина, наука није зец. Није. Чека стрпљиво да дође време за њу, а време иде. Иде и живот, размишљам, мада, ни тај живот није зец.
Исписујем последње редове овог покушаја приче.
Опет је пролеће − писац у кризи. Савршен наслов.
Ето, наука није зец, живот није зец, приче су понекад баук јер никад не знате где могу да вас одведу Дороти реченице. Као на пример сада.
Хтела сам да пишем о пролећу, да напишем једну емотивно − љубавну причу која тера сузе на очи домаћицама досељеним на интернет, а написала сам причу о кризи писања. Кога још то занима?
Све у свему, ево, ни писање није зец, а богами, ни пролеће.
Жмирим на младом прољетњем сунцу, и осјећам да сад већ животу не треба тражити другог циља ни дубљег смисла.