четвртак, 18. мај 2017.

О мачкама и дилемама



   Неодлучност је убила мачку, кажем док стојим испред излога, пред вратима. Гледам, знам шта је унутра. Видим и оклевам. Да ли да уђем?

  Објективно, лепо је украшен, боје спарене, гардероба по мом укусу. Знам и шта је на полицама. Да ли да уђем?
Због чега оклевам?
Видим, преко пута слична радња, мало другачији излог. Гледам га и изгледа лепше. Класична замка. Била сам у тој радњи и изашла. Зашто онда хоћу да се вратим и погледам још једаред?

Неодлучност је убила мачку, кажем и вртим се на прстима. Лево или десно?
Стојим тако минутима. 
Вртим се на десној нози, плешем и мислим: искушења, искушења...
Ако има сумње-нема сумње, једном је рекао и провукао прстима кроз косу. У њој записани сви трзаји, све дилеме, све туге.

Стојим, са искрама у очима, негда звездама, и вртим се на десној нози.
Боже, како ли изгледам пролазницима, питам се. Као жена која оклева. Ја то, најпосле, и јесам.

   Радозналост је убила мачку, мислим. Или то беше неодлучност? Можда му дође на исто.
Одлучујем да уђем у радњу, побогу, јер стојим пред вратима. Свесно.
Нек мачка преживи.