понедељак, 28. септембар 2015.

Ко плаче?



                                                                                                                                    Сањи Домазет

Падала је сентиментална киша, она која умије тротоаре и душу, која пада на плаве косе девојчица, голе бутине тинејџерки и парове који желе да буду ромaнтични, која обрадује усамљене, самце, оне који вечито траже, запитани над судбином, који гледају у небо. Обрадује оне заљубљене у осмех, у добро, у лепоту, уметност.
У тегет хаљини од плиша, са чашом у руци, стајала је поред прозора. Предратно време и Вагнер који ју је сећао на њега.

Био је њен профсор књижевности. Увек у каринарним кошуљама,  искричавог погледа уоквиреног наочарима. Ученици га нису волели јер је био чудан, захтеван, несебичан. Стално је вукао неке књиге. Немо га је посматрала као рибица, рамишљајући о његовим коврџама. Увече би стисла бутине и замишљала руке умрљане мастилом које круже по њеном стомаку.
Седела је у првој клупи. Писао би на табли, окренуо се и погледао је. Једном ју је случајно додирнуо руком. Тргла се. Стотину треперавих свитаца јој је прошло пред очима, а низ кичму протрчала јегуља. Гледала га je док уписује час држећи перо, белим, вретенастим прстима. Пратила је његове покрете, прелазећи очима преко кариране кошуље и лица осветљеног изнутра. Сећа се да је наглас читала Градинар 41 када ју је погледао први пут на тај начин. Глас јој је задрхтао, утроба вриснула.

За недељу дана се завршила школска година. Узалуд се освртала, загледала, није га било. У даљини, неко је слушао Вагнера.
Прохујале су студије, оставиле неку бору, нацртале лицемерне осмехе. Шетала је те зимске вечери, умотана у црвени шал, газећи по снегу. У глави облаци... Срела га је испред куле. ,,Побогу'', помислила је. Корачао је кораком истрошеног човека, гледајући у своје шаке. Његово лице било је угашено, у очима празнина, а прсти, они бели, танани били су задебљани, масни. Сед, обичан, увукао се у браон капут. Погледао ју је у очи и није је препознао. Одахнула је и затворила уста, стисла очи.

Падао је снег, онај који покрије гробове, и вратове, кровове и прагове, онај који пада као заборав. Снег који обрадује децу и меланхолике. Стајала је поред прозора и пушила. Звоно. Познати рукопис, пером исписани стихови Градинара 41 и адреса. Ломила је прсте, неколико пута прочитала стихове и узела црвени шал.
Дочекао ју је у дневној соби. Седео је за столом. Около су биле разбацане књиге. Једина реченица коју је изговорио јесте када јој је понудио чашу вина. Климнула је главом. Изгледао је уредније у кошуљи на штрафте, чак млађе. Личио је на себе, и као да је видела неколико варница кад ју је пресекао очима преко груди. Осетила је његове прсте на стомаку, стисла бутине. У позадини је свирала Љубавна смрт.
Пробудила се нешто после подне у свом кревету. Кафа и новине на столу, а у новинама, на претпоследњој страни вест:
,,Јављамо тужну вест да је наш драги...професор српског језика и књижевности преминуо ноћас...''

 


недеља, 27. септембар 2015.

Љубав и смисао



Када размишљам о љубави и њеном смислу, увек дођем до истог закључка: да је љубав сама по себи смисао. Чини ми се да бих се могла одрећи разних ствари, доста тога,  али ње никако. Гласам за љубав, бирам је јер даје мом животу смисао.
Када говорим о љубави, тада мислим на различите врсте: најпре на родитељску која нас припрема за ватрено крштење живота, онда на пријатељску љубав без чије је живот бљутав, на чулну и узвишену љубав мушкарца и жене која резултира откривањем свете тајне и потомством, и што је најбитније-спасењем душе. На крају мислим и на љубав према Богу, на љубав највишег реда.
Узвишени осећај његовог присуства и помоћи даје нашем животу смисао, јер Бог је љубав, и способност да волимо добили смо од Њега као највећи дар, када нас створи по лику свом. Љубав је најтежи и најлепши задатак који се остварује кроз Њега и са његовом помоћи, а кроз њу нам се открива смисао.
И зато, када желим да се помолим-волим.

Ко уме да воли, не би требао да ради ништа друго.
Душко Радовић

среда, 16. септембар 2015.

Јунак нашег доба



Седела сам са пријатељем, пила кафу и разговарала,  што би рекли, о интелектуалним темама. Претресали смо зборнике, часописе, могућности. Дошли смо и на тему билиотекара, неке похвалили, поједине покудили. Сетили смо се да је својевремено у једној установи радила библиотекарка која нам није позајмљивала књиге, те смо ми, тада студенти, одустајали и прогнани тражили друге изворе. Легенде о немилосрдној библиотекарки су се шириле, а реченице: ,,Дођи сутра.'', ,,Само у семинару'' су ушле у анале. Шалили смо се на њен рачун, говорили да на вратима семинара треба да пише: ,,Студенти, не позајмљујте књиге.''
-Имао сам пријатеља, библиотекара. Диван човек. Увек ми је давао књиге да носим кући, каже ми пријатељ кроз осмех, и наставља:
-Умро је прошле године одједном.
-Знам га. И мени је. Не могу да верујем!
Заиста, не могу. Сећам се неке давне године када сам кренула да обилазим библиотеке и читаонице. Одмах ми је био симпатичан. Листао је каталоге са нама, седео за столом пребирајући по папирима, пушио испред. Висок, горштак, жилав, предодређен за теже, праве мушке послове, али се ипак одлучио за књижевност.
Волео је књиге пасионирано. Сретала сам га на студенском тргу како разгледа и купује књиге код препродаваца, на књижевним вечерима. Увек љубазан, насмејан. Ближи контакт смо остварили након неколико година. Сећам се да сам изгарала око мог првог рада који је требао бити објављен. Копала сам по библиотекама, читала тог Црњанског, ђаво да га носи, и писала. Тог дана сам такође била у библиотеци, чекала неке књиге.
-За шта Вам то треба?
-Пишем рад о Црњанском и ћилимима. Надам се да ће бити објављен.
-Понесите књиге па на миру то напишите.
Одушевио ме је. Узела сам их,  и у изнајмљеној соби, после смене у кафићу, седела сам и читала. Рад је објављен. 
Те године сам често радила у читаоници и увек смо разменили по коју реч. Онда се десио пресудан догађај у мом животу:објавила сам књигу. Негде пред промоцију, отишла сам до читаонице са намером да га позовем.  Није радио те сам му оставила поруку са местом одржавања. Замислите-појавио се! Насмешила сам се када сам га видела у публици. Како то обично бива, упала сам у гужву у какву умем да упаднем повремено, односно, врло често. Заправо, кад мало боље размислим, увек сам у некој гужви. Десио ми се живот. Срела сам га још неколико пута, кратко смо попричали, видела га како пуши цигарету на паузи.
Набрала сам обрве.
-Хеј, јеси ли ту, пита ме пријатељ.
-Ту сам. Размишљам о пролазности. Људи пролазе, али њихова добра дела трају и живе кроз наша сећања.
Тада знаш да је имало смисла.
-Слажем се.
Слава му!