субота, 26. децембар 2015.

Апасионата



Васпитаван је спартански. Отац строг, прек, сукао је бркове као Марко Краљевић. Сећа се да је једном одбио да коси травњак. Чак и данас памти врелину која се ширила образом. Никада више није ништа одбио. Завршио је основну школу са Вуковом дипломом, гимназију као ђак генерације. Такмичења и награде су се нанизале. Отац је и даље био попут Митиног оца из Првог пута с оцем на јутрење. Примљен је на факултет као први на листи. Мрштио се кад је дипломирао са високим оценама. Уследиле су постдипломске студије које су окончане са десетком. На њима је упознао девојку са сличним интересовања, проценио да је за њега и након три године забављања ју је оженио. Сви су то очекивали, а он није желео да их разочара. Имао је посао у струци, возио добар ауто, лепо зарађивао. Касније су дошла и деца, све је било савршено као његов индекс, стан, жена. 
  Био је август. Сунце је певало раставши се од плодне зоре. Песма је струјала. Пробудио се тог викенда  схвативши да је добио неку седу, да мрзи свој посао и да на жену гледа као на сестру. Схватио је да је у проблему. Цео његов живот распршио се и нестајао, а он је седео и гледао како таласи односе последње мрвице.
Почео је да брља. Најпре је ишао по кафанама, почео да пије и да се удвара конобарицама, потом се упустио у авантуре са девојкама које су у њему виделе новчаник који хода и говори. Занемарио је породицу, престао да се виђа са пријатељима. Почео је да чита поезију, да рецитује стихове. Купио је виолину и тврдоглаво ишао на часове. Цвилела је у касну ноћ. Жена је знала шта се дешава, узалуд је звала његову мајку, узалуд мољакала оца који је сада, у старости подсећао на Филипа Вишњића, да га уразуми. Он је одмахивао главом и настављао да свира.
Морам да напишем савршену песму, да буде лепа као Она, савршена као мој пређашњи живот, бунцао је. Ово нема смисла, не, ако не напишем песму.
Престао је да иде на посао, те је након неког времена добио отказ. Жена је узела децу и отишла код мајке, а он, он је наставио да свира. Убрзо је потрошио уштеђевину. Рачуни су се гомилали.
Само да завршим песму, говорио је и промрзлим рукама повлачио гудло.
Напољу је ветар свирао сонату живота, носио лишће. Он је бацао папире на којима је промрзлим рукама уписивао ноте, које је касније скупљао и ложио ватру на сред некадашње дневне собе.
Само да завршим песму, цвокотао је и повлачио гудало.
Са првим пахуљама, комшије су ушле да потраже чудака са виолином. Недостајало им је његово музицирање. Пронашли су га склупчаног поред огња. Поред њега био је лист са нотама. На усни смешак.
 Улични свирач свирао је на виолини најлепшу мелодију која отапа срца ледене краљице и доноси пролеће.

-Да ли сте је Ви написали?
-Да.
Једна звезда заплака у даљини.


четвртак, 17. децембар 2015.

Руке благоверне госпође



  Угледао ју је на преговорима. Згодна, висока, у плавој хаљини од сомота и црвеној бунди од хeрмелина. На глави јој велике обоце док се коса боје заласка сунца огледала у златном пехару пуном чежње, а она, она је вртела прстен са топазом нервозно.

-О чему ли размишља, питао се, услед натегнутих преговора око територија. Подигла је главу и погледала га у очи у којима је видео Косово, змајеве и штитове и руку која држи крст.

Погледао је преговараче: држали су се по страни, имали су прекрштене руке, превише мука са том немогућом женом. Малопре се са њим посвађала, онако женски, али одлучно. Ратовали су годинама, натезали се око територија, а она, она није попуштала.  Желела је по сваку цену да сачува своје поседе, чак је ратовала са Венецијом. Дужд се хватао за главу и поручивао: Госпођо, пази шта радиш. То је није уплашило, напротив, једном је отишла и иступила као мајка пред њега за свог сина Ђурђа. Дужд је попустио, није имао куд. 
-Види се да је Лазарева, мислио је, дуго гледајући у њене руке које врте плавичасти камен.

  Није га зачудило када је послала рођака да проводаџише. Насмешио се и рекао да. ,,Заиста је немогућа. Урадиће све да заштити своје и интересе свог оца.''
Свадба је била раскошна више због људи него због њих. Јелени је ово био други брак. Њен први муж благовјерни и самодржививи господин свој зетској и приморској земљи беше преминуо, а она, она је морала да се сналази сама и сачува Зету за малолетног сина Балшу. И зато-удаја. Њему је ово био трећи брак, тако да су обоје, мање-више знали шта и како. Његова прва жена звала се Јелена као она због које поче највећи рат икад.
Пила је из пехара у ком беше жртва његова, и тада га случајно додирну. Додир облака, а руке, те руке... Дуги прсти, бели као девојаштво.
-Да ли знаш да твоје име значи сандаловина, рече она са осмехом.
-Да. А твоје блистава.
И тако се господар соли у Котору, унук Влатка Вуковића, ожени Јеленом Ученом 1411.

  Мислио је да ће и овај брак трајати неколико година, док буде потребе за њим, међутим, приметио је како је гледа док се шетала баштом и разговарала са сином. Уживао је у одабиру и куповини ставри за њу: новог материјала за хаљину, наруквица, књига. Јелена га је дубоко поштовала. Увек му се обраћала са Ви, смиреним гласом, смешећи се.
Лета су проводили у Дубровнику у палачи. Волела је да седи поред зидина и гледа у море. Често је говорила о свом оцу и тада су јој азурне очи постајале сиве, а у крајевима су се скупљали кристали које је она брисала свиленом марамицом на којој је извезла иницијале ЈБК. О брату је говорила са осмехом, називајући га господином. Знао је да му пише. Писма која је слала у Београд и Србију била су намирисана, орошена сузама једне госпође.
Често су путовали, ишли на саборе. Гледао ју је док је седела поред њега. Чудно, иако су прошле године, била је још увек лепа, витка, увек у црвеној бунди од хермелина и хаљинама од сомота. Руке су јој остале исте, беле као зора над планинама. Гледао их је док су се играле прстеном, док су писале писма и пролазиле прстима кроз косу боје песка дубровачких плажа.

  Била је уз њега док је гледао последње заласке .
-Сећаш се оних преговора? Носила си плаву хаљину и вртела прстен. Када си подигла очи видео сам те. Само тебе. Знам да нисам био најбољи, праштај.
-Мала сам ти ја за то. Нека ти је Богом просто.
-Ти си пак, била најбоља жена. Увек сам хтео да ти кажем, али нисам имао прилику, да те волим.
Издах. Сунце је зашло. Једна госпођа је плакала, сузе су падале на беле руке на којима беше прстен са топазом. Шаптала је И ја тебе. Очи јој беху сиве.

недеља, 22. новембар 2015.

Смрт песника



Душану Праћи
Песник умире тихо, копни. Трепери и повија се пламен на ветру ширећи мирис сандаловине и амбера. Ноздрве се радују, а он чили испод осмеха просјака, збуњен и усамљен. Једнога јутра, пробуди се и погледа у огледало кад тамо-у очима чучи смрт. Навукла белу мрену преко зеница и чека. Ретки се побуне, хватају се штита и мача, понекад победе, док се други помире, спусте главу и чекају. Доста им је сандаловине и амбера. Свећа је догорела.

живели смо у временима сасвим очајним

Гледала сам Њу када је била у одласку, посматрала њено пепељасто лице, боре у којима је записана моја судбина, и осмех који приповеда о пашњацима захваћеним сушом, о сунцу које залази. Онда је открила поглед мутан и угашен, поглед без наде, жене која чека. Само истина гола и празна као очи које знају да је лето прошло.

Старе песме које знамо напамет кажу да је лето кратко,
Да не траје ни трен. Али у том трену
Збуде се све што треба: и љубав, и зов бродова
Што крећу на далека путовања са којих повратка нема.

Лето беше на издисају. Чекала сам га испред свратишта песника, ходочасника и путника-намерника јер ми беше поверен тог дана. Понашао се врло чудно, збуњен, дирнут пажњом коју пружа престижна награда. Све му беше необично: и наступ, и сликање и награда о којој не причаше. Говорио је о томе како је болестан и да мора да се врати. Погледала сам га у очи, кад тамо-видим њу. Чека. Допузала преко чела, увукла у зенице и режи, а он загледан у вечност. 

 Ствари се понављају у застрашујуће правилним размацима.

Махнула сам им када се стишала песничка халабука, светла се погасила, а поезија остала да чека нека боља времена. Времена су дошла, можда не боља, али ипак: књига је прочитана.
Кад песник умире, он умире тихо. Понекад легне у кревет и каже: Нећу више да живим, понекад је чека прикован и нем, некад закопа перо. 
Шири се мирис амбера, кажу да мирише на тамјан. Свећа гори.

Пламен лелуја, а израњају из заборава, дани
Када је све било на дохват руке,
Када је живот изгледао као једно велико обећење.
Нема више обећања. Ствари почињу да измичу...
као и живот што се измакао.

петак, 30. октобар 2015.

Ибарски јорговани



Читала је Библију спремаjући се за спавање. Било је седам сати, свећа је догоревала. Погледала је још једном на карту, загледавши се у Рашку.
Ваља поћи. Господе, буди ми помоћник на путу.
Кофери су стајали спаковани у доњим одајама. Сутра иде у Рашку, у земљу коју називају Србијом. Насмешила се, а грч јој је прострујао утробом.
Треперио је љубичаст дан у Прованси. Гледала је високе људе обучене у хермелин и талфт који су дошли са питањем и даривали јој сомот, свиру и бисере. Уздарје је био одговор. Са оцем никада  није разговарала о личним стварима, али ју је те вечери позвао рекавши да је запрошена. Искао ју је Урош краљ Србије, унук Стефана Немање. Истина, она, богата племкиња из породице Анжујаца, предрага рођака како су је звали, могла је да бира мужа, али тог дана кад је дошао гласник са вешћу о просидби, нешто се у њеној утроби померило и затреперило при помени речи Србија. Одлуку је препустила оцу како ваља и требује, рекавши да јој не би било мрско да пође за њега.
Србија, то лепо звучи, размишљала је испробавајући тунику од сомота. На кревету је стајала хаљина од црвене свиле.
Низала је дане  на црвен конац, а док је чекала цртала је његов лик седећи на балкону. Гледала је како долазе други гласници. Одведоше пет рођака. Она је чекала. Негде у треће лето чула је да га зову Хапави због ружноће лица, да је низак и да је варварин. Покајала се због климања главом и допуштења. Гледала је карту и сада јој та Рашка изгледаше као далека дивљина, а име Србија тераше је на плач. Није могла да одустане јер реч је оно што се поштује, а племство обавезује.
Урош је слао сваке године хермелин, свилу и сомот, различито драго камење. Ове године јој је послао рубине. Хаљине и накит беху потхрањене у доњим одајама, а пред пут их изнесоше и опраше, а ковчеге напунише љубичастим надом.
Свитања су мирисала на лаванду. Ставила је обоце у које је дворски златар уградио бисере које је добила на просидби и пошла у пратњи двеју слуга. Море је било бурно као таласи у њеној души при помињању имена Урош. Седела је на палуби и плакала. Прованса јој изгледаше као рај. Смиривао ју вез, а везла је неко чудно цвеће светлољубичасте боје. Чудила се откуд тај цвет који никада није видела, али је настављала. Када би се увече повукла у своје одаје, слушала је море, удисала његов плав мирис. Заспавши, сањала је њега како јој иде у сусрет. Висок, црн, одевен у тамномодру багреницу. Никада му није видела лице.
Каменитим друмом  ишли су кроз ову земљу коју зову Србијом, која се зариваше међу копита коња који су застајкивали. Необично врео априлски дан. Пролазили су космати људи, жене усахлих лица. Кочија је застајкивала, она је седела у црвеној хаљини од свиле, лица међу длановима. 
У неко доба, коњи су стали, а слуге је замолиле да изађе. Срце јој је поскочило када је поред пута видела цвеће из веза, љубичасто као живот у Прованси. Сељани су јој рекли да се цвеће зове јоргован и да га је краљ Урош наручио за њу са Истока, да је засађен пре пет година поред пута, дужином Ибарске долине, од Краљевог града до Рашке. Мирисали су на завичај, на вино и лаванду, мирисали су на дом. На крају пута стајао је он, висок, обучен  у тамномодру багреницу, лепог лица. Храпав му беше глас. 

недеља, 11. октобар 2015.

Ламент над светилом



Октобарска ноћ лебди у ваздуху као могућност, сећа нас на оно што смо били, шта смо могли а нисмо, на оно што желимо и за шта се молимо у тишини.

Ја слушам музику из готово године рођења, мрвим осмех, пеглам емоције.
У животу мом прохујао си с вихором.

Ти шеташ. Пада ова гвоздена киша, мислиш, али настављаш. Покушаваш да ослабиш. Доста ти је промашеног живота, а обогатио си га. Само осмеха нема. Човек си бола, радост је остала у блудном кревету, оног дана када ју је отерала. Умрла је, знам, препукло јој је
срце, а она, она расте као горчика. Као Моцарт и Салијери.

Он тамо иза солитера и раскршћа, код обданишта, и цркве у коју иде од недавно, од како је мене срео, на ушћима и делтама, води љубав са речима. Около разбацана слова по којима плеше медена светлост. Град не спава, тек се буди и трепери у гордости.

Ми постојимо на овој интерној мапи, свако на свој начин. Као секта, тајно друштво, повезани речима, акростиховима, фуснотама, језиком...

Ви који кројите, ведрите и облачите, проводите ово суботње вече у друштву жена у пастелним хаљинама које говоре у еуфемизмима, алузијама, духовите кад треба, никад претерано, које се смеше, побогу, увек се смеше и говоре одмерено. Дикција, зарез, тачка, осмех. Увек тим редом.

Они, у међувремену, живе својим животом подешеним на 4. Црно прање. Врло је леп, као чаше које чувају у витринама, за сваки случај, за госте. Тако су живот спаковали у кутије и оставили га на под, тамо у остави.

ПРОШЛОСТ, и мој свет, придвиђају ми се још, док овде ћутим, а ноћ је, и пада ова киша. Падаће још много пута док дебела дама не запева, а ветар последњи пут одсвира Clair de lune и стави тачку на крај реченице.