среда, 22. јул 2015.

Један дијалог са Кери



 Драга Кери,

увек сам веровала у сродне душе, у ону причу о јабуци, веровање да за свакога постоји особа која је твоја половина, за којом трагаш и када је коначно нађеш, чуваш је у недрима као воће раздора. И ја сам, као и ти,  веровала у бајке, а онда сам одрасла и заменила бајке класицима, поезијом.
Истина је да смо сви ми у потрази. Понекад скренемо са пута, понекад се уморимо. Сећам се да је Шарлот у једној епизоди изговорила: ,,Где је? Излазим од петнаесте. Уморна сам. Где је?'' а ти, позната колумнисткиња са којом волим да се поредим док пишем на свом лаптопу, написала си чланак о сродним душама тврдећи да је твоја сродна душа, односно да су твоје  сродне душе, твоје другарице. Дуго сам размишљала о томе.
Недавно сам изашла на један добар, али нажалост, туђ судар. Нашла сам се у троуглу који ми се није допао. Сетила сам те се, насмешила се и написала му поруку:
-Хм.
-Шта те мучи?
И тако већ дванаесет година. Многи имају своју групу за подршку, а моја група је једна особа: он. Дуго сам размишљала о томе. Наиђу свакакви периоди у животу: тешки раскиди, трагедије, губици, разочарења...Недавно сам поделила на једној друштевеној мрежи следећу мисао: ,,Какве цимерке, момци, родбина, најбољем другу пошаљем два слова и он зна колико је сати.'' Заиста је тако.
Једне вечери сам му (ноћи су ипак најтеже, како Балашевић каза, дан се смува, а ноћ богами тешко) писала о томе, помало о усамљености, мало о Андрићу, провукла и Црњанског (досадна сам, знам). Стигао ми је следећи одговор, који ме је раставио:
,,Док сам ја жив никад нећеш бити сама.''
Тада ми је синуло. Добро, није баш испало онако како сам замишљала, али душа је душа и то сродна. То значи да је испало савршено.
Тако седим овог прокључалог дана, жваћем овај живот у великим комадима док врапци цвркућу, а кроз наранџасте завесе се пробија лепота јутра, лепог као загрљај и промишљам о сродној души коју сам пронашла пре много, много година. Ето, отишла сам корак даље него ти:  једна је. Слава пријатељству!