субота, 21. фебруар 2015.

Конобарске приче из другог угла (Дупло дно)

Рушим стереотипе док у позадини свира ,,Хладно пиво''

Конобар. Необично занимање. Увек сам се питала да ли неко воли то да ради, с обзиром да овај посао обављају студенти, ученици, занатлије којима се не допада своја професија, људи који воле кафану (Сећам се мог конобарисања и смешкам се. Добра времeна.)
Наизглед је ово лаган посао, некад сам говорила да је најбољи на свету, истина,  није захтеван, али добар конобар-шанкер мора бити пре свега добар психолог, затим лепо васпитан, човек са манирима, познавањем бонтона и на крају, мора имати  дугачке живце. 
Постоји увражено мишљење да су конобари безобразни, и легенда да наплаћују више, точе пиће испод црте, сипају воду у вињак и слично, док се ви опуштате као, је ли, сваки србин, у кафани. Конобар из песме ,,Хладног пива'' и конобар из ове приче руше стереотипе и разбијају предрасуде.
Јунак наше приче је дошао из Охрида пре неколико година у Нови Сад и остао овде. Равница га је припитомила и примила као свог, али му је остао издајнички македонски акценат који даје посебну драж његовој личности. Не баш игром случаја упознала сам га у једном књижевном клубу, спомињаном у причи о Сари. Увек та књижевност. Наши први сусрети изгледали су овако:
-Добро вече. Црно вино и чашу обичне воде.
-У реду.
Након десетак сусрета, мојих посета и наступа (тренутак слабости, шта ли) једне вечери за шанком, са тек скраћеним ноктима које отплаках, изустих, ничим изазвана:
-Доста ми је више ових радова! Планирам да запалим преко лета на море и конобаришем.
-Оћеш у Охрид-пита он.
Поглед преко наочара. Озбиљан је.
-Може.
Стварно сам отишла тог лета у Охрид. Истина, нисам конобарисала, али то је већ друга прича. Ствари често не испадну онако како ми желимо, мада, кад мало боље размислим, нисам ни хтела да испадну. Да јесам и сада бих била у Охриду, чекала нову сезону, шетала се поред језера и размишљала о Миљковићу.  
Од те вечери смо, што би рекли, добри. Чак га ословљавам и надимком, помало својатам. Дођем, и у две реченице испричам шта има ново и завршим вицкасто:
-Тури ми једну кафу.
Један је од ретких конобара који често не наплати пиће пријатељима (а има их), како воли да каже: ,,Наши смо.'' Стоји за шанком, дискретно се смешка, слуша, проговара са македонским акцентом, прави коктеле необичног изгледа без повода. Повод је окупљање. Зна да се врати из продавнице и пружи вам цигарете.
-Како знаш да ми је нестало цигарета?
Вадиш новац, пружаш.
-Не треба. Платио га је твој осмех.
Немојте да мислите да је заводник-није. Више је мушкарац старог кова, каваљер. Одише племенитошћу коју потхрањује поступцима и гестовима давно изгубљеног кодекса заштитника. Родитељски приступ, домаћинско опхођење. А тек што има осећај за уметност, рафинираност душа-сјајно!
Ето, то је он. Једноставно, кул конобар, цртица шанкер. Добри Самарићанин, вечито насмејан на свом другом послу. Преко дана ради као месар. Још један стереотип разбијен, зар не?

*Прича настала за шанком док погледујем на главног јунака

петак, 13. фебруар 2015.

Сара


Написаћу причу о теби, кажем јој између два залогаја кукурузног пецива са печуркама.
-Стварно? То је баш лепо. Моја другарица је инспирисала... Наставља да брбља, откида ситне комаде и трепће тим окицама.
Гледам је и видим себе каква сам некад била. Кад кажем некад мислим пре неколико година. Сару сам упознала пре годину-две у једном књижевном клубу.
-Ћао!Ја сам Сара. Моја мама је твоја менторка.
Клинка. Осмех и плаве окице.
-Саро, шта студираш?
-Компаративну књижевност.
,,Дивно. Моја сапатница. Као да овом свету треба још један професор књижевности, '' помислила сам.
Следећи пут сам је видела у аутобусу који је нас студенте возио на Сајам књига. На прошли. Односно, студенте и мене. Мало је рећи да сам била најстарија. Читала сам неку књигу у аутобусу, нервирала се што ми рок за предају рада дише за вратом. Кад: она.
-Ћао.
-Ћао.
-Идем сама на сајам. А ти?
-И ја.
Осмех и окице. Треп, треп.
Ишле смо од штанда до штанда, пазариле неке књиге, мувале се около. На крају смо замало пропустиле аутобус јер нисмо могле да се снађемо. Тако то иде кад студираш књижевност.
Опет неко вече, исти књижевни клуб и она.
-Шта има ново?
-Немам више момка.
Гледам је, окице и даље сијају. Питам се како. Држи чашу вина и смешка се.
-Једноставно није ишло.
-Разумем.
Говорим јој велике беле лажи, причам јој причу. Она се смешка, трепће и гледа ме тим окицама.
Вечерас сам је поново срела (неки људи вам сврате повремено у живот, унесу у њега дах пролећа, мирис сандаловине и оставе леп укус ,,нешто лепо као чоколада'') Гледала сам је и одлучила да јој напишем причу. Зашто, питате се.
Пишем причу о Сари јер је лептирић и зврк. Час је у Матици, на факултету, па у кафићу, онда хвата аутобус иде у свој Каћ, па се појави на фб за десет минута. Пишем о њој јер волим начин на који се смеје, допадају ми се њене очи, чедност коју поседује. Пишем о њој јер Сара има  коврџаву косу коју волим да дирам јер волим косе драгих људи. Улепша ми дан њена готово анорексична прилика одевена у пуфнаст љубичаст капут. А тек боје! Фармерице, браон чизме које јој је мама купила, црвена блуза, бела капа, црна торба, флуоресцентни кишобран. Побогу! А њој то тако лепо стоји. Пишем о њој јер ме подсећа на неког кога споменух горе. Пишем о Сари јер је једина особа поред мене, која носи књиге у торби (Бодлер, Џојс...) и још их чита. Пишем јер је птица на жици, подсећа на врапца.
Ето, написала сам причу. Није песма, ни ја нисам Ђорђе Балашевић, а није ни писана због молбе неке провинцијалке. Посвећујем је Сари, чигри са плавим окицама, вечитом оптимисти, још једном непоправљивом заљубљенику у књижевност.

петак, 06. фебруар 2015.

Момак са Малте


Пре извесног времена, колегиница са факултета ми је послала захтев за прављење профила на некакавом сајту за упознавање. Помислим: ,,Та, ваљда је то ок, она зна, имала је просек 9, 80. Свакако сам сама, тако да је то у реду.'' Направим профил, и кренем да се дописујем. Много момака, ниједан по мом укусу. Имам пробирачки стаж од 27. лета. Моји су одустали од удаје. Недавно сам, када сам била у родноме ми крају, почела да ,,начињем'' мираз. 
И тако,  јави се он, момак са Малте. Епитет: Нормалан. Симпатичан још. Текло је наше дописивање, све дивно, бајно и красно, док није дошао у лепу нашу Србију, у наш још лепши Нови Сад, српску Атину, је ли? Позвао ме је на кафу. Како оригинално! Пристала сам, јер, Боже мој, колико још постоји нормалних, слатких момака са Малте?
Падала је киша (стално неке кише) тог дана, као у песми. Састанак код катедрале, још оригиналније. Касним неколико минута, наравно, јер то је део мог шарма. Чекао је и није се љутио.
,,Стварно је леп'', помислила сам.
Рекох, падала је киша, те ми је момак са Малте носио кишобран. Пажљиво од њега. Сели смо да попијемо ту кафу о којој смо месецима преговарали, у кафић, како он рече, по мом укусу. Мој укус значи, шаренило, мачка на фотељи, много књига на полицама. Момак са Малте био је шармантан, скоцкан, што би рекли, намирисан. И све сјајно док му нисам рекла како стоје ствари, а ствари стоје у Србији. Промрмљао је нешто о томе како није сигуран шта би са мном, јер ја сам дивна, али он се враћа на Малту и није спремам за крупне подухвате у животу.
,,Разумем'', кажем. ,,Нема фрке. Кафа им је одлична, зар не?''
Заборавим на момка са Малте и вратим се мојим писанијама. Једног дана стиже ми смс. Момак са Малте.
,,Хеј, где си ти? Шта има?''
Знак питања.
,,Ту сам. Све кул.''
Епилог: Поново ми је писао на друштвеној мрежи. Каже да се није јављао јер је био збуњен. Јесте, збуним ја мушкарце искреношћу. Отписала сам му да је то он, да не брине. Мало сам га пецнула, морала сам.
И за крај, мала молитва, у духу рефлекса средњовековне: ,,Сачувај ме Боже, ,,мушкараца'' који не знају шта хоће, оних који не бирају средства, а посебно ме сачувај оних који немају петљу. Амин.''