понедељак, 24. август 2015.

Acqua alta



Воз Београд-Будимпешта је хучао. Држала је слушалице у рукама, а у глави слушала Рибљу чорбу и Бајагу. Песме о возовима су најлепше! Ево поново иде код њега, а рекла је да неће. Мрзи себе.
Сећа се њиховог првог сусрета. Пушила је цигарету, провлачила прстима кроз косу. Златаст јесењи дан. Осмотрила је људе који су путовали у Венецију: махом су били старији, осим њега. А он, он се држао по страни. Руке су му биле прекрштене.
Путовање дуго и заморно, толико да, када су стигли, није могла да се диви романтичној Венецији, била је гладна и уморна, те је спустила торбу и отишла у ресторан. Топла вечера, гужва и:
-Теодора, дођи. Седи са нама.
Пришла је и погледала. Те очи. Знала је.
Неколико имејлова после Венеције, пословно путовање у Будимпешту.
- Добро вече, Теодора је.
-Е, добро вече.
-Да ли сте сутра у граду? Долазим пословно и волела бих да се видимо и попијемо кафу.
-Биће ми задовољство.
Онда је уследило још једно путовање. Вукла је неке књиге, као и увек, стајала на тргу и чекала. Био је јануар, а сијало је сунце. 
Следећи пут су се сусрели када је имала конференцију са фирмом. Дошао је, сео у последњи ред, смешио се.
-Да ли си за неко пиће после?
-Да.
Пиће се претворило у испијање вина у његовом стану. Онда је готово сваког викенда ишла у Будимпешту. Шетали су, држали се за руке. Била је срећна и само то јој је било битно.
Имала је трему када су први пут водили љубав. Пекао ју је обруч привезан за његову руку, за његов врат. Мрзела је тај прстен који није скидао, волела је њега. Хтела је да га остави, покушавала много пута.
Знали су да има некога. Запиткивали су, проводаџисали-ништа. На крају су одустали. Она је знала за њу. Осећала је њен мирис, претпостављала како проводи викенде. Није звала, седела је код куће и играла се са клинцима. Теодора је мислила да је будала. Међутим, време, тај неуморни продавац илузија је прошло. Никада није поставила нека питања, није ни он. И она је ћутала.
Прошла је деценија као недеља после подне. Ево, седи у возу и иде. Мора. Не зна другачије. Смеши се, али очи... А кад се врати у Београд, и завуче се у стан, чује плач деце. Дуго не може да заспи. Узима папир и пише.


петак, 21. август 2015.

О књижевности



Зашто  књижевност и шта ме гони да се бавим њоме, јесте питање које себи често поставим, истина, прећутно док седам за рачунар да напишем не знам који рад по реду, или узмем да читам, поново, не знам коју књигу по реду. Не могу то да објасним. Да сам хтела да зарађујем велику била бих ИT стручњак, можда некакав менаџер. Ваљда је у питању љубав. Чудно је то. Не знам, можда сам из другог времена.
Недавно сам разговарала са пријатељицом која ме је упитала какве имам користи од промоција, овог блога, поезије. Заболело ме је негде тамо где чувам тајне. Драги моји, није све само корист. Нешто је и испуњење, опет, нешто је и љубав. А за љубав се треба жртвовати.
Када сам уписала докторске студије, моји су се запитали чему све то. Реално: чист трошак. Какве су то студије без предавања које толико коштају и шта ће ти? Трошак времена. А не мери се све новцем и времена имамо бар за оне које волимо. Тако је и са књижевношћу.
Слично  ме је и рођака упитала:
-Докле више?
-До краја, одговорила сам јој, а другарица показујући руком на свет у кафићу рече једном: 
-Ово је живот. Мани књижевност.
А живот је и овде и тамо. Тамо онај који ми се не допада, овде онај какав желим.
Наравно, има дана кад живим. Гледам у плафон, јадикујем над судбином, питам се чему све ово јер често изгледа да невидљиве ствари не постоје. Онда жалим што нисам фризерка и што се нисам богато удала. Књиге ме гледају, ћуте. Знају оне да их мало варам, али да ћу им се вратити убрзо. И вратим се. Као неверни муж, нежно отворим страницу и почнем.
Понекад немам воље. Гледам их, маштам о спремању сарме, чишћењу куће и деци. Онда говорим себи да ће све доћи, само да напишем још ово. И хватам се рачунара.
Понекад одлучим да бежим, да се сакријем и ћутим али оне ме пронађу. Пече ме савест, беле ми ноћи, болдовани дани.
Понекад помислим да треба одустати, а онда се сетим да је одустајање за друге. Насмејем се лудој себи, и замакнем у библиотеку.
Знам да бих умрла када бих морала да оставим писање и књижевност, ма колико често била нарогушена на њу и огорчена што је мене баш изабрала.

Треба живети и певати. Преточити бол у речи, тугу утопити у слова, сместити скривене жеље између две стопе, а његово име провући кроз редове јер књижевност.