петак, 18. новембар 2016.

Идеално место за радњу прича



   Једном, не тако давно, али опет довољно далеко кад погледаш преко моста који спаја оно што јесмо и оно што смо били, девојка са тек положеним испитом и везом у нестајању, доселила се у забачену улицу близу центра. Стан је имао фиксни телефон (Побогу!), боју бескрајног зимског крајолика, а мирисао је на тишину која уследи после изречених увреда. 
   
   Неколико година касније, девојка са тек положеним испитима и везом у настајању, седећи поред прозора у највећој улици ту одма', близу центра, покушава да опише идеално место (у овом случају места) за радњу својих прича које исписује у паузама украденог времена од живота и стварности, и спушта их у чамце једним кликом. 
 
   Све приче сместила бих баш у тај крај, довољно удаљен од градске вреве, идеално место за гледње кроз прозор и кокетирање са плаветнилом, а довољно близу да, кад пожелиш,  будеш у маси безличних лица. 
Јунаци њених прича шетају улицом чије се име везује за митску, давно обећану земљу око које се води борба месецима, годинама, вековима, и најомраженију резолуцију, свратили у кафић шаралачког имена на нес, топли немућени и продужену без млека. Конобарица са кратком косом, охола у својој лепоти као Фата Авдагина, зрна кафе у столу, нека добра музика.

  Често би долазили у број 42 да се огреју на огњишту, правом и врелом. +1 можда није лоша комбинација, каже она. Жути мачак са карактером, трагови присуства у стану, тинејџер са бубуљицама и жене које разбијају предрасуде. Ово је чист панк, рекла би уз осмех.

   Јунаци њених прича, суботом ујутру иду на пијацу на којој се више од века продају и друге ствари, не само риба, да пазаре парадајз и козији сир. Мало би се зачудили када би видели продавачицу која подсећа на извесну блогерку. Хм, чудно, слегли би раменима и продужили даље.

  Она би недељом устајала рано, облачила дугачку сукњу и кретала у цркву коју гледа са прозора, док је он остајао у кревету, сањив и леп. Волела је да гледа капљице зноја које му се таложе испод очију из којих је избијао пламен на ком се грејала у сухомразничним данима. 
Враћала би се око пола једанаест, скинула сукњу и увукла се у кревет. Миришеш на тамјан, рекао би и пољубио је иза уха.

  Јунаци њених причица, они старовремени, за ручак су поручивали шарана у ресторану имена превозног средства, баш оног из Евгенија Оњегина и кафанских песама. Госпође са плавим шеширима жениле су синове баш у том ресторану. Звуци тамбуре и бермет. Равница, каже жена у строго скројеном оделу загасите боје и преврће очима.

  Морам да те проведем најужом улицом, каже и узима га за руку. Јесење поподне се смеши, а најужа пушта да је премере корацима. Постоји и једна са највишом надморском висином. Прича како је баш ту живео песник ведрих стихова и тужне судбине.
Идемо на вињак, у ону твоју кафану. Најлеше годишње доба, кажеш?


  Јунаци њених прича живе заробљени између жеља и стварности, на међи снова и збиље, живота и ,,живота'', на маргинама главног простора, обитавају на граници после које престају гримасе и јава добија златасте примесе. Јунаци њене приче, исписују слова на пергаменту, као палимсест и куцају на тастатури напамет научено искуство. 
Јунаци њених прича чекају да дође пролеће.

среда, 26. октобар 2016.

Цртица о старкама



    Тако смо их звали. Са отегнутим с, очима намештеним на понос. Старке, жаргонски назив за патике марке All Star, направљене бајковите 1917. године за кошаркаше, које су касније почели производити за плебс. Милиони људи широм овог света (нашег, не баш најбољег од свих светова), гази најпопуларнијим патикама по лишћу и трави. Гума и платно, а престиж. Универзум је пун парадокса. 
    Мислим како читалац ових редова седи негде далеко, чешка се по глави и замишља како виђа те патике о којима пише писац ове приче, канда блогер, на људима који шетају градом, раде у дисконту, на ногама комшинице преко пута...

   Баш те старке одувек су биле синоним за слободу, слободу у правом смислу речи, испреплетану са индивидуалношћу. Мислим о тачкастој слободи док се возим немим пределима и путујем далеко у нама. Гледам жуте старке на ногама девојке која разговара са пријатељицом, намешта косу и држи их на наслону седишта. Заинтригирана призором нагињем се да видим шта је на ногама оне која клима главом, кад: плаве старке. Логично јер сличан се сличном радује, говорила је једна, некад кул, професорица.
Девојке осећају поглед, окрећу се са подигнутим обрвама, знаком питања на челу.
,,Добре су Вам патике'', кажем истину да оправдам себе.
Лаки осмеси девојака, осмеси које не знају да то, преведено на мој језик, значи: ,,Добра вам је та слобода.''
Гледам још мало у њихове патике, лица и зејтињаве очи и осећам се као књижевни лик, кад долази оно њено.

   Сањам сан о слободи , требао би да гласи стих. Слобода као врхунац среће и привилегија. Кад мало размрдам ову главу, протресем памет коју не користим, закључим да је слобода заиста привилегија, која, као и све привилегије, временом престане да постоји.
Не тако давно, сећам се да сам и ја носила Старке, онда када сам била кул као она професорица. Најпре црно-беле, класичне,  затим црне полу-дубоке. Последњи пар као врисак слободе. Стајале су у остави, премештала сам их с места на место, са изговором да ћу их обути онда кад кренем, или можда кад... Оне су стрпљиво чекале и живеле тајним животом одбачених ствари. У налету спремања живота зграбила сам их за пертле и оставила испред контејнера. 
,,Мислим да је сада готово,'' наметнуо се закључак. Било је. Слобода у траговима, мислима и безазленим детаљима. Слушам како ми хвале роковник, причају о дужини косе и снижењима. У тим тренуцима ћутим.

   Стрељам погледом жуте Старке, и онда ми кроз главу проструји мисао: ,,Ко зна? Можда ипак једном успем да освојим ону кулу продату за ситне новце и лажна обећања.'' Склапам очи и тонем у сан.

субота, 8. октобар 2016.

Родољубље


   Седела сам на тераси и пушила. Пушио је и деда преко, а којим сам, повремено, најчешће ујутру, размењивала разумевајуће погледе пушача и људи који воле самоћу. Мислила сам о томе како је лето на измаку, о белим лептирима којих нема. Зашто, питала сам се. Можда су отишли на неки заслужени одмор, или су, као и већина, напустили овај брод који тоне. Али зар то не раде пацови, јавио се глас. Пацови и људи. Понекад му дође на исто, бар у једном филму из педесетих, у ком главна глумица своје ,,момке'' назива пацовима, док се смеши са екрана осмехом који обећава. Ко се још сећа ових филмова, лети мисао даље. Старији људи и ови као ја, заљубљени у идеале. Цигарета је догоревала, ја сам мислила како морам да престанем да пушим. Увек сам мислила.
    
   Између два дима, лоше прикривена нервоза. Степеништом су одјекнули кораци тешки, одлучни, мушки. Знала сам ко је. Ушао је без куцања, завалио се преко пута мене. Жвакали смо познате теме.
-Јесам ли ти причао причу о родољубљу, пита он.
-Ниси, али ако је прича фашистичка, нећу да је слушам.
-Није, каже он и почиње да прича оним наративним тоном као Петрија.
   
   -Било је то пре пет година. Упала ми је нека тезга, морао сам да радим фестивал у Данској. И одем у Данску. Међутим, време лоше. Kиша. Падала је свих дана фестивала. Било ми је досадно па сам причао са људима, иако волим да склопим очи и ћутим. Нећеш веровати колико су се ти исти људи одушевљавали када би чули да сам from Serbia and Montenegro. Зашто, никада ми неће бити јасно. Тако сам упознао и ту девојку. Звала се Гленда. Имала је сиве очи као магла изнад Авале. Гледала ме је и трепкала. Каже: дођи на журку. Хоћу, кажем ја.
Пристао сам јер ми је било досадно, хтео сам да да заборавим како ме у Србији чекају нерашчишћени рачуни са тадашњом девојком која се двоумила да ли да остане са мном. Чуј, пауза у вези? То не постоји.
Гледала ме је дуго, позвала на партију покера и дружење. Пристао сам. Падала је киша, био сам сам и морам ти признати, помало тужан. Једва сам чекао вече.

   Заиста, на реченом месту била је седељка, а десетак људи играло је покер у скидање. Чудно су ме погледали када сам питао да ли је Гленда ту. Нисмо чули ни за једну Гленду, добацио ми је момак без мајце, вероватно лош играч. Дивно, помислио сам. Покер у скидање и девојка која ме је испалила.

-Знаш, тешко одустајем, и помало сам и луд.
-Знам, кажем и палим нову цигарету.

  -Тако сам изашао напоље и почео да вичем њено име. Сипала је киша, глас се ломио о шаторе.
-Ја сам, викао је женски глас.
Пратио сам га и обрео се у шатору у којем су седеле две девојке, пиле пиво из флаше и смешкале се.
-Нисам та Гленда, али претпостављам да не замераш?
-Не, одмахнуо сам.
Рекла је да је студенткиња Академије уметности, да је дошла на фестивал да искулира.
-Одакле си, пита она мене и гледа ме, Боже мој, плавим очима, плавим као море на рубовима.
-From Serbia and Montenegro.
-Вау, каже она. 
Онај поглед дивљења.
Да, вау, овде. Шта је овим људима, прогањала ме је мисао.
Шапнула ми је да дођем касније, док отера другарицу. Климнуо сам главом.

  Заиста сам отишао касније, и она је стварно била сама.
-Имам времена до ујутру. Сутра ми стиже момак, рекла је једноставно.
Све сам разумео, и нисам хтео да чекам. Љубила се предобро...
У шатору је било хладно, киша је лупкала по крову, а она, она је већ скидала панталоне. Скинуо сам и ја моје. Њено бело рубље било је намирисано. Сетио сам се једне реченице из књиге...

  Врти кључевима.
-И шта је онда било, питам, и нервозно машем цигаретом (Питам се да ли сме да се пуши у причама?).
-Ништа. Убила ме поезија.
-А девојка, упорна сам.
-Девојка је преврнула очима, питала ме одакле сам оно беше. From Montenegro, рекао сам. И ово ти је, мила моја, најбоља прича о родољубљу. А сам ми дај једну цигарету.