Цртица о старкама

    Тако смо их звали. Са отегнутим с, очима намештеним на понос. Старке, жаргонски назив за патике марке All Star, направљене бајковите 1917. године за кошаркаше, које су касније почели производити за плебс. Милиони људи широм овог света (нашег, не баш најбољег од свих светова), гази најпопуларнијим патикама по лишћу и трави. Гума и платно, а престиж. Универзум је пун парадокса. 

    Мислим како читалац ових редова седи негде далеко, чешка се по глави и замишља како виђа те патике о којима пише писац ове приче, канда блогер, на људима који шетају градом, раде у дисконту, на ногама комшинице преко пута...

   Баш те старке одувек су биле синоним за слободу, слободу у правом смислу речи, испреплетану са индивидуалношћу. Мислим о тачкастој слободи док се возим немим пределима и путујем далеко у нама. Гледам жуте старке на ногама девојке која разговара са пријатељицом, намешта косу и држи их на наслону седишта. Заинтригирана призором нагињем се да видим шта је на ногама оне која клима главом, кад: плаве старке. Логично јер сличан се сличном радује, говорила је једна, некад кул, професорица.

Девојке осећају поглед, окрећу се са подигнутим обрвама, знаком питања на челу.

,,Добре су Вам патике'', кажем истину да оправдам себе.

Лаки осмеси девојака, осмеси које не знају да то, преведено на мој језик, значи: ,,Добра вам је та слобода.''

Гледам још мало у њихове патике, лица и зејтињаве очи и осећам се као књижевни лик, кад долази оно њено.

   Сањам сан о слободи , требао би да гласи стих. Слобода као врхунац среће и привилегија. Кад мало размрдам ову главу, протресем памет коју не користим, закључим да је слобода заиста привилегија, која, као и све привилегије, временом престане да постоји.

Не тако давно, сећам се да сам и ја носила Старке, онда када сам била кул као она професорица. Најпре црно-беле, класичне,  затим црне полу-дубоке. Последњи пар као врисак слободе. Стајале су у остави, премештала сам их с места на место, са изговором да ћу их обути онда кад кренем, или можда кад... Оне су стрпљиво чекале и живеле тајним животом одбачених ствари. У налету спремања живота зграбила сам их за пертле и оставила испред контејнера. 

,,Мислим да је сада готово,'' наметнуо се закључак. Било је. Слобода у траговима, мислима и безазленим детаљима. Слушам како ми хвале роковник, причају о дужини косе и снижењима. У тим тренуцима ћутим.

   Стрељам погледом жуте Старке, и онда ми кроз главу проструји мисао: ,,Ко зна? Можда ипак једном успем да освојим ону кулу продату за ситне новце и лажна обећања.'' Склапам очи и тонем у сан.