Апасионата

Васпитаван је спартански. Отац строг, прек, сукао је бркове као Марко Краљевић. Сећа се да је једном одбио да коси травњак. Чак и данас памти врелину која се ширила образом. Никада више није ништа одбио. Завршио је основну школу са Вуковом дипломом, гимназију као ђак генерације. Такмичења и награде су се нанизале. Отац је и даље био попут Митиног оца из Првог пута с оцем на јутрење. Примљен је на факултет као први на листи. Мрштио се кад је дипломирао са високим оценама. Уследиле су постдипломске студије које су окончане са десетком. На њима је упознао девојку са сличним интересовања, проценио да је за њега и након три године забављања ју је оженио. Сви су то очекивали, а он није желео да их разочара. Имао је посао у струци, возио добар ауто, лепо зарађивао. Касније су дошла и деца, све је било савршено као његов индекс, стан, жена. 

  Био је август. Сунце је певало раставши се од плодне зоре. Песма је струјала. Пробудио се тог викенда  схвативши да је добио неку седу, да мрзи свој посао и да на жену гледа као на сестру. Схватио је да је у проблему. Цео његов живот распршио се и нестајао, а он је седео и гледао како таласи односе последње мрвице.

Почео је да брља. Најпре је ишао по кафанама, почео да пије и да се удвара конобарицама, потом се упустио у авантуре са девојкама које су у њему виделе новчаник који хода и говори. Занемарио је породицу, престао да се виђа са пријатељима. Почео је да чита поезију, да рецитује стихове. Купио је виолину и тврдоглаво ишао на часове. Цвилела је у касну ноћ. Жена је знала шта се дешава, узалуд је звала његову мајку, узалуд мољакала оца који је сада, у старости подсећао на Филипа Вишњића, да га уразуми. Он је одмахивао главом и настављао да свира.

Морам да напишем савршену песму, да буде лепа као Она, савршена као мој пређашњи живот, бунцао је. Ово нема смисла, не, ако не напишем песму.

Престао је да иде на посао, те је након неког времена добио отказ. Жена је узела децу и отишла код мајке, а он, он је наставио да свира. Убрзо је потрошио уштеђевину. Рачуни су се гомилали.

Само да завршим песму, говорио је и промрзлим рукама повлачио гудло.

Напољу је ветар свирао сонату живота, носио лишће. Он је бацао папире на којима је промрзлим рукама уписивао ноте, које је касније скупљао и ложио ватру на сред некадашње дневне собе.

Само да завршим песму, цвокотао је и повлачио гудало.

Са првим пахуљама, комшије су ушле да потраже чудака са виолином. Недостајало им је његово музицирање. Пронашли су га склупчаног поред огња. Поред њега био је лист са нотама. На усни смешак.

 Улични свирач свирао је на виолини најлепшу мелодију која отапа срца ледене краљице и доноси пролеће.

-Да ли сте је Ви написали?

-Да.

Једна звезда заплака у даљини.