О мачкама и дилемама

   Неодлучност је убила мачку, кажем док стојим испред излога, пред вратима. Гледам, знам шта је унутра. Видим и оклевам. Да ли да уђем?

  Објективно, лепо је украшен, боје спарене, гардероба по мом укусу. Знам и шта је на полицама. Да ли да уђем?

Због чега оклевам?

Видим, преко пута слична радња, мало другачији излог. Гледам га и изгледа лепше. Класична замка. Била сам у тој радњи и изашла. Зашто онда хоћу да се вратим и погледам још једаред?

Неодлучност је убила мачку, кажем и вртим се на прстима. Лево или десно?

Стојим тако минутима. 

Вртим се на десној нози, плешем и мислим: искушења, искушења...

Ако има сумње-нема сумње, једном је рекао и провукао прстима кроз косу. У њој записани сви трзаји, све дилеме, све туге.

Стојим, са искрама у очима, негда звездама, и вртим се на десној нози.

Боже, како ли изгледам пролазницима, питам се. Као жена која оклева. Ја то, најпосле, и јесам.

   Радозналост је убила мачку, мислим. Или то беше неодлучност? Можда му дође на исто.

Одлучујем да уђем у радњу, побогу, јер стојим пред вратима. Свесно.

Нек мачка преживи.

Још једно прољеће!

     Ево, ту је, сјакне ми мисао док пролазим поред дрвета. Процветалог. Земља мирише на Корене. Плодна. Мирише и чека.

Мислим на Ивана Галеба. Увек он, увек у пролеће. 

 С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе.

   Жмиркам на сунцу као жена на камену, смешкам се неодређено. Неко би помислио да сам луда, шта ли? А ја, ја сам само срећна што је пролеће опет ту.

Суочавам се са самим собом. Сравњујем мој живот са животом других људи...

   Ја сам само срећна.

Тешко је писати добре приче кад си срећан. Тешко је писати када си срећан. Тешко је писати.

Сјајне књиге настају из бола, туге, великих разочарења. (Још једна тема за размишљање на пролетњем сунцу)

Писац је често у недоумици, страху. Хтео би да буде срећан, а када се то догоди, његово дело трпи. Кад писац живи, његово дело чека и обрнуто.

,,Наука није зец", рекла је старија колегиница младом колеги који је дошао мамуран на научни скуп.

Истина, наука није зец. Није. Чека стрпљиво да дође време за њу, а време иде. Иде и живот, размишљам, мада, ни тај живот није зец.

Исписујем последње редове овог покушаја приче.

Опет је пролеће − писац у кризи. Савршен наслов.

Ето, наука није зец, живот није зец, приче су понекад баук јер никад не знате где могу да вас одведу Дороти реченице. Као на пример сада.

Хтела сам да пишем о пролећу, да напишем једну емотивно − љубавну причу која тера сузе на очи домаћицама досељеним на интернет, а написала сам причу о кризи писања. Кога још то занима?

Све у свему, ево, ни писање није зец, а богами, ни пролеће.

Жмирим на младом прољетњем сунцу, и осјећам да сад већ животу не треба тражити другог циља ни дубљег смисла.

Имам нешто да ти кажем...

    Тог дана падао је снег. Бајковит зимски дан, написао је у поруци. Надам се да си поред прозора и да уживаш у овом плесу жеља, заноса и чежње. Send. Познат звук и зеленило које показује да је порука испливала на површину. За тренутак му је заиграо онај осмех у угловима, плавим очима, али се изгубио у тамном вилајету који доноси данашњи дан. Гледао је кроз прозор пахуље које су плесале, плесале...

   Вељка је упознао на првој години факултета. Леп у правом смислу те речи, а он збуњен, несвестан, неосвешћен, гледао је у њега раширених зеница, као у протагонисту романа који скупљају доконе погледе библиотекара, у јунаке песама чијих стихова не можемо да се сетимо.

Колегинице су прошле незапажено, и тај податак који је уочио једне мајске вечери, га је пренеразио, забринуо и збацио из седла у ком је тако дуго јахао.                                             

    Да л' је могуће, питао је себе и загледао се у угао собе, покушавајући да прочита палимсесте подсвести.

    Пре, пре је била Милица, девојка са кишом у погледу. Веза с њом, мирно море којим је бродио неколико година. Негде пред крај средње, у рано пролеће кад трава има укус наде, однео јој је свежањ љубичица и рекао да одлази.

-Опрости. Волим те, али не могу.

   Милица је ставила љубичице у вазу и наставила да седи у плавој фотељи коју је волела. Кишило је у очима боје сутона и он је лагано затворио врата пре провале облака.

   Не сећа се када је уочио да га Вељкове очи прате као да покушавају да проникну у његову бит, да испитају састав сржи и помилују дечака који плаче у мраку. 

  Након месеци очијукања, лоше прикивених жеља, целоноћних размишљања, скупио је храбрости и позвао га на кафу.

   -Радо, одговорио је весело и намигнуо му.

   Била је зима слична овој, сећа се, падао је снег а он,  он је заборавио рукавице. Погледао је његове црвене руке и узео их. Његове шаке биле су топле. Мирисао је на прашуму. Затворио је очи и полетео.

-Сада можемо на кафу, шапнуо је и ставио му руке под капут.

Климнуо је главом, нем, ошамућен и пошао у зимску ноћ. Жупчаник је ,,легао'' на место. Пет година касније стајали су испред златаре и планирали да оду у Шведску.

   Кофери су спаковани, живот је спакован. Смешило се неко боље сутра. Сутра. Данас је путовао у родни град на западу ове још увек земље, да каже мајци и оцу да он, њихов син јединац одлази у иностранство из ове страдије са својим партнером Вељком.

  Угледали су га на вратима и знали да се нешто дешава и да је то нешто крупно, јер зашто би он потегао чак из престонице без повода. 

   Пала је ноћ, пушило се јело из кухиње које је мајка, одувек домаћица, припремала. Отац је седео за столом, намргођен. Звецкало је посуће, тишина згуснула ваздух који је резао у плућима.

  -Имам нешто да ти кажем, почео је и рекао тих неколико реченица које је увежбавао готово цело путовање. Отац је спустио главу и ћутао.

   Тишину је прекинуо пуцањ. Резак. Онда још један. Жена је истрчала из кухиње и закукала.

   Снег је падао и даље. Зимска идила, помислио је. Права бајка, зимска, наша. Send to Marko. Зеленило.

Опис зимског јутра

    Увек сам се подсмевала наставницима који дају бесмислене теме за домаће, писмене задатке, као на пример: Јесен у мом крају, Моја породица, и незаобилазна Како сам провео летњи/зимски распут, али како то обично бива, судбина, та лепа и охола девојка са надоградњом и силиконима, воли да ме изазива. Пишем на табли: Опис зимског јутра и театрално изговарам: Децо, пишите.

    Опис зимског јутра. Побогу, каква је то тема? Да сам макар записала Зимско јутро или Зима у мом крају, па да се утопим у клише, изругам се себи реченицом како сам постала иста као они које сам критиковала.Овако је топло-хладно.

    Отворила сам очи. Већ месецима учим његове црте и резама исписујем стихове на његовим длановима. И стално, изнова и изнова, сећајући се неких пасуса, бојим се да сањам и да ово није један савршен матрикс. Протрљала сам чарне очи да би гледале. Он је и даље био ту, топао и бео.

  У кухињи ме је дочекало посуђе од синоћ, устајао ваздух, трагови његови међу стварима, отисак усне замишљен на чаши. Можда ипак није сан? Напољу је зима, мислим и гледам кроз прозор. Опет она и каће више да прође? Не волим јануар, још мање зиму јер сваке године утонем у сан и пробудим се са поезијом и сунцем.

  Да је ово домаћи/писмени задатак неког ученика, кроз тај исти прозор вејао би снег, пахуље би плесале најдивнији плес а деца правила Снешка Белића. Међутим, у мом ,,задатку'' видео се голи друм, прљав од бљузгавице, ретки пролазници обучени у тамно, и ружна зграда преко пута. Тај прозор такође је био помало тачкаст, а наратор рашчупан и бос, уместо насмејан и обучен за зимске играрије.

   Он спава и сања места која волимо, далеке вртове и ветровито пролеће које долази, док свира џез и мирише кафа. Спуштам шољицу на сто.
-Добро јутро.
Плаво као талас који додирује стопала. Лето је.

-Наставнице, мислим да сте промашили тему.