четвртак, 02. април 2015.

Читајући ,,Пет писама''



Драга моја,

Поново сам јуче мислила о Теби. Била сам у нашем крају, кратко, у службеној посети породици. Видех ти вечну кућу док сам журила на кафу (Предност ипак дајем живима. Донекле је тачна она стара народна: ,,Кога нема...'') Пекла ме је савест. Прво онако лагано кљуцкала па онда је почела да жари. Поново нисам свратила да рукама које дирају пенкалу и рачунар почупам маслачак и боквицу, ситну траву која расте као заборав, лозице које бујају и шире се као туга по телу, силазе до пета, а онда испуњавају собу и боје је у тамно плаво. 
Нисам ти скувала кафу, односно кафе ,,послађе а поређе'' и послужила је у малој шољи купљеној на пијаци заједно са коцком шећера. Време заиста чини своје. Гази те. Заборав лагано пада као летња ноћ, а вео, бели, венчани који неко никада неће ставити, вео носталгије и заборава пада преко твог лица.
Недостајеш ми. Од кад Те нема моје посете су постале формалне јер твоје одсуство чини да се осећам као Мерсо. Све је то само зид, намештај, нови плазма телевизор. Нешто ту недостаје. Знам шта, само не смем да изговорим. Проклињем свој мозак и варљиво сећање које се мути и што је најгоре, нестаје. Остали су само фрагменти. Ни ја више нисам цела. Хватам те одломке и састављам их сваког дана негде око девет док пијем јутарњу кафу и пушим цигарету гледајући у нотес. 
Видела сам твој сиви капут, онај који си тако штедела, носећи га у посебним приликама, како затвара једну пукотину у, назови, свечаној сали нашег дома. Ужаснух се. Недостајеш ми да зачепиш ову пукотину која зјапи. Опрости што плачем, јаче је од мене. Нисам ни знала да то још могу. Од кад си отишла све је другачије. Године имају мање сунчаних сати, пролећу се нисам ни обрадовала, и све је добило бљутавији укус као нови парадајз. Боли ова празнина. Понекад ми се чини да немам више храбрости да се ухватим у коштац са оним што зову живот. Браним се заборавом. 
Сећам се дана обојених Твојим присуством, кратких ноћи, дугих разговора. Уби ме одсуство тога! Када сам те видела онако жуту, пропалу и омршавелу оног дана, нешто је у мени пукло и до данас се није саставило. Много сам плакала. Мислила сам да ћу умрети, али нисам. Животарим. Написала сам ти песму.
Недостајеш ми. Често бих те питала за савет. Пуштам косу, знам да би те то обрадовало. Кажу ми да личим на тебе, неко се сваки пут расплаче кад одем у град у који је Нушић слао своје јунаке. Тако, настављам да гурам овај камен уз брдо. Срећа је оно што ми измакне кад се сагнем, гладна и жедна да је узмем, уморна од путовања. Превише је станица, никако да стигнем.
Планирам да напишем роман, а ти ћеш бити главна јуњакиња. Знам да ово ниси очекивала, ни ја нисам твој одлазак. Парафразирам средњовековну, омиљену песникињу: Молим те да дођеш  на помоћ моју, где год да си. Љубим те, грлим и волим заувек.

Станојка

Нема коментара:

Постави коментар