уторак, 03. јануар 2017.

Цитати, једна прича



    У језеру људи, излишних говора и превазиђених песмица, мозгала сам о смисловима, питала се да ли тако може да се каже и после кратког рада вијуга одбацила ову необичну реч. Ето, пустила сам да је вода носи у заборав као много шта, као сухомразицу, реч коју је и она одбацила, заменивши је новом и модерном. Живимо у временима сасвим тужним.

   Окретала сам странице нотеса, мирис папира који волим,
са којим се дружим годинама, као што слушам вековима неосвоване мотивационе говоре на нонсенс прославама, као што је ова на којој сам се задесила. Асоцијације су то, кажем полугласно и призивам њега чијих руку не могу да се сетим. Само глас и поједине сентенце. Изгледа да је вода прошла.

   Љубичасто цвеће на прозору, неко боље време. Искричави бројеви, позив који не мења ништа.
-Знате, жене су чудо. Све примете, али се праве да не примећују. Необично.

   Једном сам гостовао на телевизији. Говорио сам о Вуку. Ту је била и једна естрадна звезда коју су медији прогонили, блатили и пунили листове жуте штампе. Велики деколте, кратка сукња и њено раскалашно понашање засенили су мој надахнути говор о реформатору. Гледао сам је и нисам се љутио. Видео сам њен очај, страх. Видео сам је.
У једном тренутку ме је замолила за плес. Плесао сам, а она је тако лепо мирисала, као јутро у ружичњаку. Најзад, само је тај плес остао упамћен код комшија и познаника, па су ме данима прозивали како сам, Боже мој, плесао и уживао у њеном друштву. 

  Време неумитно пролази. Често, све чешће ми се дешава да станем, погледам се и помислим: Зар сам то ја? Одакле ми ове руке, ово лице?
Пролази, драга моја, запамтите.

  Срео сам је након неколико месеци, замислите, на улици. Наизглед срећна, утегнута, лака, у краткој бунди са откопчаним дугмићима кошуље. Погледала је у мене. Није ме препознала. Искрено, нисам ни очекивао да се сети старог професора са којим је једном плесала. Приближио сам се, загледао се у њено лице и рекао:
-Предивно миришете. Као ружа из Песме над песмама.
Погледала ме је, овог пута заиста, поцрвенела и закопчала два дугмета на кошуљи.
Зелено је сјакнуло, наставио сам да ходам са својим демонима. Нисам желео да јој се представим јер бих тада био као моје комшије, као сви они који су писали о њој, звали је у емисије да би је гурали у глиб.

  Да, такве су Вам жене, драга моја. Праве речи их подигну из муља, од припросте жене направе праву. Само је питање става и одабира речи.
Ето, ово можете искористити као грађу за неку од Ваших прича, каже и нестаје у маси безличних лица, речи које се стапају у безбојну масу загушљивог предвечерја.

Окрећем странице које миришу на ново, на самоћу и чисто на једној бесмисленој прослави и мислим о томе како је на почетку све могуће. Окрећем нови лист и записујем...



Нема коментара:

Постави коментар