Балада о осмеху

                                                                                    Једног обичног дана,

необичан сусрет. Носила је поезију Радмиле Лазић под пазухом, у торби шарене фасцикле могућности. Једном јој је рекао: ,,Све је поезија, драга моја. Чак и бацање смећа.'' Позија је и овај сусрет, мислила је.

 Седео је преко пута ње човек који се не смеје, и исписивао слова сатенским прстима. Леп је. Личио је на некога кога је познавала, или можда волела? Прошле су године и лица су се стопила у обрисе, боје су се замрљале, а очи, е, оне су ту и тамо засјале. Очи црне к'о предео без наде, као туга мајке која исписује слова на диптиху жалећи за младенцем.

Држао је руке на столу, одложивши перо. Сатенске и празне. Укочене. Глагољио је, гледао негде кроз и повремено преврнуо очима. Изгледао је као да се досађује.

-Зашто то радиш?

-Шта?

-Преврћеш очима.

-Не знам.

Боје су се и њему размазале, посивеле. Штета. Руке је и даље држао на столу, тело на готовс, вилица стиснута. Погледала му је у очи, а тамо-ништа. Тргла се.

-Да ли верујеш у Бога?

-Не.

-Зашто?

-Зашто да?

Подигла је обрве и наздравила. Преко тела чаше видела је све: слику, плишану играчку, чула његов осмех.

-Зашто је не ожениш?

Тргао се, уплашио, устукнуо. Лице му се изменило од равнодушног ка болу. Грч.

-Како знаш?

-Да ли знаш да ово пева Други начин? Зове се Балада о осмjеху.

-Не могу.

-Знам. Он те воли. Чека те.

Видела је први пут да неко плаче без суза. Плакао је неколико секунди, а онда су се врата затворила. Грч је попустио, а он вратио научени израз. Преврнуо је очима. Леп и несрећан, човек који се не смеје.