De amiticia

,,Пријатељство се не бира, оно бива, ко зна због чега, као љубав.''

Меша Селимовић

Обележе нас неки људи. Улазе лагано у наш живот као ветрић који окрене страницу књиге, па претресу све фиоке, почисте прашину по ћошковима, проветре подруме и таване, ударе печат по сред срца и ишуњају се у зору. Пробудиш се, тргнеш. Нема их.

Периодe делимо на пре и после.

Далија

Не сећам се шта је било пре, сећам се само њене косе боје абоноса као Снежана, осмеха одобравања и загледаних очију у Сунце. Видела сам је пре две године. Тргох се. Климнула је главом, насмешила се. Насмешила сам се и ја. Ми људи смо често гране.

Лобелија

После је дошла она. ,,Само глупи људи верују у случајности.'' Носила  је плави дукс и

звала се као цвет са којим немаше никакве сличности јер самозаљубеност не постојаше у њеном речнику. Разговори, цедуљице, толико суза. Окренула сам се, а већ сам држала скрипту Теорије књижевности. Крај једне ере.

Ирис

Негде при доласку себи, здружила сам се са њом. Дуга коса која мирише на плави бохор. Нацртала ми је тачкице које спајам док тражим моју форму. Живот иде даље тамо негде где иде задњи воз, док ја скупљам новосадске вечери и јутра, пресујем их и стављам на зидове. Кажу да тако треба.

Кадифа

У возу који иде у тем Сомбору, расправљала сам о Пекићу и Кишу. Њена плава коса скупљена у репић, са стране ћелаво. Насмејала сам се кад је рекла да је медицинска сестра. Књижевност нас спаја. Ублажила ми је црне, најцрње дане.

Плумбаго

Опет плава коса и осмех који враћа наду. Распадала сам се као напуштена кућа, на атоме се цепала, плакала док нико не гледа. Њена подршка ми је помогла да преживим. Заувек сам захвална.

Сада је време после. У овом времену немам времена за дуге разговоре, за телефонске позиве. Пошаљем неку посланицу, јавим се повремено. Људи су као дрво. Пријатељство је корен из ког израсте изданак, док се на крају гране не разиђу. Корен је увек исти: неко прошло време и сећање које пече док читаш Мешу Селимовића.

Ваљда тако треба.

За све моје пријатеље.