среда, 10. фебруар 2016.

Игра светлости (Несвесни мајстор)




      Уз шољу црне кафе, неколико капи пријатељства. Покушавала сам да јој дам одговоре. Као да је знала, узела је ону књигу, отворила прву страницу. Поглед. Наставила сам.
-Знам га. Он је тај што воли, слуша, упућује, служи, бди, даје, даје...
Причам јој, она шири зенице. Не верује.
-Веруј. Једном у животу наиђе човек који те види. Видиш и ти њега. Чујеш клик и две половине се споје, оно твоје лепршаво и неухватљиво, суптилно, женствено, и његово стамено, витешко, мушко, сигурно. Нађеш решење Рубикове коцке.
Да, постоје љубави које нас греју. Знаш, истроши нам се батерија. Тада посегнемо за њима и одједном је пуна, чак на сто посто. Бог ми је сведок, оне нас одржавају у животу.
Гледам је. Смркнут израз.
-А можда нисам у праву.

         Стајао је на паркингу и чекао. Чекала сам и ја. Затворим очи, видим тегет капут и полуосмех, онај његов полуосмех који сам касније годинама покушавала да докучим. Разговарала сам, погледивала. Прва помисао: Петар и почетак.
Вучем се по каванама. Седнем до прозора, и загледам
се у маглу и у румена,
мокра, жута дрвета. Где је живот?
   Замазан прозор. Крајолик стар и познат.  Крошње су шириле руке, можда ипак има смисла. Говорио је у поздини, свирао Вивалдијеву јесен на хармоници. Сијало је оно сунце које шапуће да има наде, разливало се по мојим рукама. Слушала сам музику, гледала тај плес и замишљала да сам лист.

  Погледам је. Зрачак на образу.
 -Опет, кажу да је препознавање кључно. Ишла сам кораком веверице, скакутала и лелујала, погледала га у очи. Клик. Пре коју годину смо се држали за руке и шетали Цариградом...
Језиком сам додирнула усну са унутрашње стране изговарајући му име, док сам пружала ноте.

-Лепа је ова Вивалдијева јесен.
Подигла је обрве у и, oсмехнула сам се и наставила.
-Чекала сам га у светлуцав и памучаст дан. Сунце се смиловало, погледало ме, пало на груди, тачно тамо где треба. Дошао је са звездом у оку и књигом у руци. Прихватила сам књигу, оставила звезду у кругу. Нека је. Хармоника је дивна ствар.

-Дошло је из песме оно које увек долази. Извадила сам патике (чуђење у углу ока) обукла фармерце и ишла обезглављена улицама док ми је у ушима брујало оно Вивалдијево најлепше. Грејало ме је од шнале до патика. Ход ми беше лак.

-Дуго сам чувала тај лик у оку, торби, књигама. Коса ми је мирисала на његова слова, реченице су се сакриле под штиклом, а очи ме пратиле. Мирисао је Цариград... Једном, те тако давно, пружио ми је књигу коју држиш у рукама. Инстиктивно сам цвркнула. Међутим, хармоника свира неки блуз. Погледам: на првој страници одштампано моје име као плод јесени касне.

Посматрам је. И она свира блуз.
-Тог дана, седела сам преко пута њега. Гледала сам игру светлости на његовом лицу,  погледала у своје: о, како сам лепа сваки пут! Смејем се док ми се се злато разлива по лицу, грудима, рукама. Несвесни мајстор, кажем ја.

-И шта сад, проговорила је први пут.
-Ништа и све. Слушам Вивалдија,  волим, слушам, упућујем, служим, бдим, дајем, дајем...

Нема коментара:

Постави коментар