Вратила сам се у моју Илaнчу као некад давно омиљени ми писац. Писао је тада дневник. Кажу да је празнично доба време за промишљање, сабирање и одузимање. Једем, делим осмехе и промишљам, промишљам... Постављам себи до сада прећутана питања. Могући одговори и само једно решење: Иланча.
Не идем нигде, гледам телевизијски програм. (Побогу!)Сећам се да сам у прошлом стану имала телевизор који сам користила као сталак за накит, слике, цвеће које су ми поклонили пријатељи за прошли рођендан, а које сам дала ,,на чување'' јер не умем да бринем о цвећу, не умем да (се) бринем. Једном сам купила босиљак на Рибљој пијаци и у тренуцима мог ,,лудила'' и одсутности га залила топлом водом.
Гледам тв програм у Иланчи. Лежем касно и спавам до подне као и он. Не идем нигде, за разлику од њега. Овде ми је најбољи пријатељ. Упознали смо се у првој години гимназије на приватним часовима математике. (Свако има нешто чега се стиди. ,,Ево, стидим се.'') Шаљем му поруке у којима тражим смисао живота, плачем после пропалих веза и неуспеха, дурим се када ми дели савете, а знам да је у праву.
Спавам хм, блаженим сном у мојој Иланчи. Звони ми телефон.
-Хало.
-Спаваш ли то, бога ти?
-Спавам.
-Знаш ли колико је сати?
-Знам.
-Добро. Ја сам у граду. Чекам те на кафи.
-Јао, не знам...
-Добро, ако ти је хладно или ниси расположена-разумећу.
-Јавићу ти.
,,Треба устати из кревета. Треба. Ајде, Марија устани. Треба отићи на кафу. Напољу је хладно. Треба. Треба се спремити, јавити да долазиш. Треба.''
-Стижем око три.
И то је то.
У последње време тражим разлоге за устајање, убеђујем себе, a кафа са најбољим другом је добар разлог.
Не остављам такав утисак. Рођака ми каза:
-Ти су увек насмејана.
Одговорила сам јој осмехом. Како другачије?
Устајем и одједном ствари добијају смисао. Знам, претерујем. Помало добија боју ова моја стварност. Спремам се, скакућем по кући. (Зар сам то ја?)
Лакирам нокте пред излазак из куће јер кафа са најбољим другом. Осећам се моћно док идем низ ово моје брдо јер кафа са најбољим другом. Клацкам се у аутобусу јер кафа са најбољим другом. Гледам кроз прозор и сањарим јер кафа са најбољим другом. Идем према кафићу, певушим јер кафа са најбољим другом.
Улазим. Није сам.
Благи талас разочарења, али ипак кафа са најбољим другом.
Гледам га и мислим: ,,Овај човек је синоним за оптимизам.''
Помало и ја постајем оптимиста.
Кафа са најбољим другом.
Ја постајем ја јер кафа са најбољим другом.
Смејем се. (Зар сам ово ја?)
Кафа са најбољим другом.
Постајем духовита.
Кафа са најбољим другом.
Ћутим на путу до куће, бојим се да речи не покваре ову светлуцаву атмосферу. Кафа са најбољим другом. Осмеси. Чакре које светле.
Недавно су ми клинци којима сам била одељенски старешина поклонили стикер за фрижидер на коме пише: ,,Тражи срећу у сваком дану.'' Паметнице моје! Овог дана сам успела. Стижем кући, отварам тв програм и видим најаву: ,,Београдско благо: Легат Милоша Црњанског.'' Узимам даљински и смешим се. Иланча.