Знала
да ће сванути тај дан. Није га чекала, није му се радовала, само се надала да
ће након њега доћи мир. Загледала би се у даљину, замишљајући како се буди дан
после слободна и чиста.
Сећа
се, био је Божић, време нових почетака, време. Одлучио је да оде мирно у сну, у
ноћ посвећену мртвима, ван свих правила и правде у коју је желела да верује.
Стајала
је над одром и гледала оно што је остало од њега. Зар он? Изгледао је питомо и
достојанствено. Она је знала шта се крије иза заувек склопљених трепавица.
Остали су наслућивали, имали део слагалице, док је она, нажалост, видела све.
Гледала
је док су га спуштали у раку. Тупи ударци и онај грозни звук земље која пада.
Чинило јој се да је готово.
Следећи
дан, мирис могућности, увек исти призор. Међутим, оно чему се надала је
изостало. То је и даље она. Сећања су ту, отисци као споменици. Заувек.
Изгледа
да јутро после не мења ништа.
