Уколико на Википедији која служи за прве информције, укуцамо
одредницу матерњи језик прочитаћемо следеће:
,,Матерњи језик (ређе први
језик) је онај језик који дете прво научи или језик који дете најбоље зна и
користи, односно језик с којим се особа идентификује и језик којим говори
мајка. Са становишта науке о језику, говорећи о критеријумима одређења матерњег
језика, он представља језик на којем мислимо, сањамо и рачунамо, будући да све
те функције спадају у ону врсту која се усваја у првом језику, па се и даље
раде на том језику.''[1]
Дакле, матерњи језик је језик на ком мислимо и сањамо, са којим се
поистовећујемо, који нам отвара пут ка спознаји света, и као такав нам је јако важан.
За сваког човека (чак и за оне који тога нису свесни) високо на лествици приоритета
стоји његов матерњи језик који представља подлогу и храну његовим мислима.
Говорник у њему обитава као плод у мајчиној утроби.
Са тим у вези, управо због
његове важности, у обавези смо да матерњи језик унапређујемо и негујемо, а пре
свега заштитимо од различитих утицаја којима је језик иначе подложан. Важно је
напоменути да због те променљивости и продуктивности језик опстаје, али и
нестаје уколико она пређе границе. Важно је ово имати у виду. Но, уколико тога
нисмо свесни, матерњи језик ће лагано нестајати: утапаће се у друге, попримаће
туђице, биће преоптрећен глобалним симболима, жаргоном.
Матија Бећковић ту
ситуацију види овако:
,,Предлажем да се цео језик сажме у две речи (...) Невероватна је способност речи ,,јеботе'' и ,,супер'': могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго (...) Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! (...) Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића Девојка на студенцу. Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља.
,,Предлажем да се цео језик сажме у две речи (...) Невероватна је способност речи ,,јеботе'' и ,,супер'': могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго (...) Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! (...) Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића Девојка на студенцу. Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља.
Кад сам синоћ овде била, Јеботе!
И водице заитила, Супер!
Дође момче црна ока, Јеботе!
На коњићу лака скока, Супер!
Поздрави ме, зборит оде: Јеботе!
“Дај ми, селе, мало воде!”
Супер јеботе!''[2]
И водице заитила, Супер!
Дође момче црна ока, Јеботе!
На коњићу лака скока, Супер!
Поздрави ме, зборит оде: Јеботе!
“Дај ми, селе, мало воде!”
Супер јеботе!''[2]
Ако не желимо да се
матерњи језик сведе на језик смс порука, на узвике, узречице и туђице, морамо
га најпре добро савладати, а затим богатити читањем, сталним усавршавањем. Тако
се језик чува. А онда, након низа година, можемо рећи да га солидно знамо. (Мали
тест: да ли знамо значење речи абаџија, гривна, да ли је правилно Миланкин или
Миланчин, отсуство или одсуство?)
Препознавши значај
матерњег језика, генерална скупштина УНЕСКО-а је пре 14 година, прогласила Дан
матерњег језика, као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године
убијени у Даки, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није
проглашен за званични. Предлажем да се макар мало угледамо на њих и да
постанемо свесни важности језика у ком се чува целокупно духовно и културно
наслеђе једног народа, и да надахнути овом чињеницом, постанемо мисионари
матерњег језика.
[1]
Електронски извор https://sr.wikipedia.org/sr-el/Maternji_jezik,
приступљено дана 13. VII 2018.
[2]
Електронски извор http://www.nspm.rs/hronika/matija-beckovic-ceo-srpski-jezik-da-se-sazme-u-dve-reci-super-i-jebote.html,
приступљено дана 13. VII 2018.