уторак, 22. јануар 2019.

Јутро после


Знала да ће сванути тај дан. Није га чекала, није му се радовала, само се надала да ће након њега доћи мир. Загледала би се у даљину, замишљајући како се буди дан после слободна и чиста.
Сећа се, био је Божић, време нових почетака, време. Одлучио је да оде мирно у сну, у ноћ посвећену мртвима, ван свих правила и правде у коју је желела да верује.
Стајала је над одром и гледала оно што је остало од њега. Зар он? Изгледао је питомо и достојанствено. Она је знала шта се крије иза заувек склопљених трепавица. Остали су наслућивали, имали део слагалице, док је она, нажалост, видела све.
Гледала је док су га спуштали у раку. Тупи ударци и онај грозни звук земље која пада. Чинило јој се да је готово.
Следећи дан, мирис могућности, увек исти призор. Међутим, оно чему се надала је изостало. То је и даље она. Сећања су ту, отисци као споменици. Заувек.
Изгледа да јутро после не мења ништа.