Драга Кери,
увек сам веровала у сродне душе, у ону причу о јабуци, веровање да за свакога постоји особа која је твоја половина,
за којом трагаш и када је коначно нађеш, чуваш је у недрима као воће раздора. И ја
сам, као и ти, веровала у бајке, а онда сам одрасла и заменила бајке класицима, поезијом.
Истина је да смо сви ми у потрази. Понекад скренемо
са пута, понекад се уморимо. Сећам се да је Шарлот у једној епизоди изговорила:
,,Где је? Излазим од петнаесте. Уморна сам. Где је?'' а ти, позната
колумнисткиња са којом волим да се поредим док пишем на свом лаптопу, написала
си чланак о сродним душама тврдећи да је твоја сродна душа, односно да су
твоје сродне душе, твоје другарице.
Дуго сам размишљала о томе.
Недавно сам изашла на један добар, али нажалост, туђ
судар. Нашла сам се у троуглу који ми се није допао. Сетила сам те се,
насмешила се и написала му поруку:
-Хм.
-Шта те мучи?
И тако већ дванаесет година. Многи имају своју групу
за подршку, а моја група је једна особа: он. Дуго сам размишљала о томе. Наиђу
свакакви периоди у животу: тешки раскиди, трагедије, губици,
разочарења...Недавно сам поделила на једној друштевеној мрежи следећу мисао:
,,Какве цимерке, момци, родбина, најбољем другу пошаљем два слова и он зна
колико је сати.'' Заиста је тако.
Једне вечери сам му (ноћи су ипак најтеже, како
Балашевић каза, дан се смува, а ноћ богами тешко) писала о томе, помало о
усамљености, мало о Андрићу, провукла и Црњанског (досадна сам, знам). Стигао ми је
следећи одговор, који ме је раставио:
,,Док сам ја жив никад нећеш бити сама.''
Тада ми је синуло. Добро, није баш испало онако како
сам замишљала, али душа је душа и то сродна. То значи да је испало савршено.
Тако седим овог прокључалог дана, жваћем овај живот у
великим комадима док врапци цвркућу, а кроз наранџасте завесе се пробија лепота
јутра, лепог као загрљај и промишљам о сродној души коју сам пронашла пре
много, много година. Ето, отишла сам корак даље него ти: једна је. Слава пријатељству!
