Идеално место за радњу прича

   Једном, не тако давно, али опет довољно далеко кад погледаш преко моста који спаја оно што јесмо и оно што смо били, девојка са тек положеним испитом и везом у нестајању, доселила се у забачену улицу близу центра. Стан је имао фиксни телефон (Побогу!), боју бескрајног зимског крајолика, а мирисао је на тишину која уследи после изречених увреда. 

   

   Неколико година касније, девојка са тек положеним испитима и везом у настајању, седећи поред прозора у највећој улици ту одма', близу центра, покушава да опише идеално место (у овом случају места) за радњу својих прича које исписује у паузама украденог времена од живота и стварности, и спушта их у чамце једним кликом. 

 

   Све приче сместила бих баш у тај крај, довољно удаљен од градске вреве, идеално место за гледње кроз прозор и кокетирање са плаветнилом, а довољно близу да, кад пожелиш,  будеш у маси безличних лица. 
Јунаци њених прича шетају улицом чије се име везује за митску, давно обећану земљу око које се води борба месецима, годинама, вековима, и најомраженију резолуцију, свратили у кафић шаралачког имена на нес, топли немућени и продужену без млека. Конобарица са кратком косом, охола у својој лепоти као Фата Авдагина, зрна кафе у столу, нека добра музика.

  Често би долазили у број 42 да се огреју на огњишту, правом и врелом. +1 можда није лоша комбинација, каже она. Жути мачак са карактером, трагови присуства у стану, тинејџер са бубуљицама и жене које разбијају предрасуде. Ово је чист панк, рекла би уз осмех.

   Јунаци њених прича, суботом ујутру иду на пијацу на којој се више од века продају и друге ствари, не само риба, да пазаре парадајз и козији сир. Мало би се зачудили када би видели продавачицу која подсећа на извесну блогерку. Хм, чудно, слегли би раменима и продужили даље.

  Она би недељом устајала рано, облачила дугачку сукњу и кретала у цркву коју гледа са прозора, док је он остајао у кревету, сањив и леп. Волела је да гледа капљице зноја које му се таложе испод очију из којих је избијао пламен на ком се грејала у сухомразничним данима. 

Враћала би се око пола једанаест, скинула сукњу и увукла се у кревет. Миришеш на тамјан, рекао би и пољубио је иза уха.

  Јунаци њених причица, они старовремени, за ручак су поручивали шарана у ресторану имена превозног средства, баш оног из Евгенија Оњегина и кафанских песама. Госпође са плавим шеширима жениле су синове баш у том ресторану. Звуци тамбуре и бермет. Равница, каже жена у строго скројеном оделу загасите боје и преврће очима.

  Морам да те проведем најужом улицом, каже и узима га за руку. Јесење поподне се смеши, а најужа пушта да је премере корацима. Постоји и једна са највишом надморском висином. Прича како је баш ту живео песник ведрих стихова и тужне судбине.

Идемо на вињак, у ону твоју кафану. Најлеше годишње доба, кажеш?

  Јунаци њених прича живе заробљени између жеља и стварности, на међи снова и збиље, живота и ,,живота'', на маргинама главног простора, обитавају на граници после које престају гримасе и јава добија златасте примесе. Јунаци њене приче, исписују слова на пергаменту, као палимсест и куцају на тастатури напамет научено искуство. 

Јунаци њених прича чекају да дође пролеће.