Неодлучност је убила мачку, кажем док стојим испред
излога, пред вратима. Гледам, знам шта је унутра. Видим и оклевам. Да ли да уђем?
Објективно, лепо је украшен, боје спарене, гардероба
по мом укусу. Знам и шта је на полицама. Да ли да уђем?
Због
чега оклевам?
Видим, преко пута слична радња, мало другачији излог.
Гледам га и изгледа лепше. Класична замка. Била сам у тој радњи и изашла. Зашто
онда хоћу да се вратим и погледам још једаред?
Неодлучност је убила мачку, кажем и вртим се на
прстима. Лево или десно?
Стојим тако минутима.
Вртим се на десној
нози, плешем и мислим: искушења, искушења...
Ако има сумње-нема сумње,
једном је рекао и провукао прстима кроз косу. У њој записани сви трзаји, све дилеме, све туге.
Стојим, са искрама у очима, негда звездама, и вртим се
на десној нози.
Боже, како ли изгледам пролазницима, питам се. Као
жена која оклева. Ја то, најпосле, и јесам.
Радозналост је убила мачку, мислим. Или то беше
неодлучност? Можда му дође на исто.
Одлучујем да уђем у радњу, побогу, јер стојим пред
вратима. Свесно.
Нек мачка преживи.
