субота, 26. децембар 2015.

Апасионата



Васпитаван је спартански. Отац строг, прек, сукао је бркове као Марко Краљевић. Сећа се да је једном одбио да коси травњак. Чак и данас памти врелину која се ширила образом. Никада више није ништа одбио. Завршио је основну школу са Вуковом дипломом, гимназију као ђак генерације. Такмичења и награде су се нанизале. Отац је и даље био попут Митиног оца из Првог пута с оцем на јутрење. Примљен је на факултет као први на листи. Мрштио се кад је дипломирао са високим оценама. Уследиле су постдипломске студије које су окончане са десетком. На њима је упознао девојку са сличним интересовања, проценио да је за њега и након три године забављања ју је оженио. Сви су то очекивали, а он није желео да их разочара. Имао је посао у струци, возио добар ауто, лепо зарађивао. Касније су дошла и деца, све је било савршено као његов индекс, стан, жена. 
  Био је август. Сунце је певало раставши се од плодне зоре. Песма је струјала. Пробудио се тог викенда  схвативши да је добио неку седу, да мрзи свој посао и да на жену гледа као на сестру. Схватио је да је у проблему. Цео његов живот распршио се и нестајао, а он је седео и гледао како таласи односе последње мрвице.
Почео је да брља. Најпре је ишао по кафанама, почео да пије и да се удвара конобарицама, потом се упустио у авантуре са девојкама које су у њему виделе новчаник који хода и говори. Занемарио је породицу, престао да се виђа са пријатељима. Почео је да чита поезију, да рецитује стихове. Купио је виолину и тврдоглаво ишао на часове. Цвилела је у касну ноћ. Жена је знала шта се дешава, узалуд је звала његову мајку, узалуд мољакала оца који је сада, у старости подсећао на Филипа Вишњића, да га уразуми. Он је одмахивао главом и настављао да свира.
Морам да напишем савршену песму, да буде лепа као Она, савршена као мој пређашњи живот, бунцао је. Ово нема смисла, не, ако не напишем песму.
Престао је да иде на посао, те је након неког времена добио отказ. Жена је узела децу и отишла код мајке, а он, он је наставио да свира. Убрзо је потрошио уштеђевину. Рачуни су се гомилали.
Само да завршим песму, говорио је и промрзлим рукама повлачио гудло.
Напољу је ветар свирао сонату живота, носио лишће. Он је бацао папире на којима је промрзлим рукама уписивао ноте, које је касније скупљао и ложио ватру на сред некадашње дневне собе.
Само да завршим песму, цвокотао је и повлачио гудало.
Са првим пахуљама, комшије су ушле да потраже чудака са виолином. Недостајало им је његово музицирање. Пронашли су га склупчаног поред огња. Поред њега био је лист са нотама. На усни смешак.
 Улични свирач свирао је на виолини најлепшу мелодију која отапа срца ледене краљице и доноси пролеће.

-Да ли сте је Ви написали?
-Да.
Једна звезда заплака у даљини.


четвртак, 17. децембар 2015.

Руке благоверне госпође



  Угледао ју је на преговорима. Згодна, висока, у плавој хаљини од сомота и црвеној бунди од хeрмелина. На глави јој велике обоце док се коса боје заласка сунца огледала у златном пехару пуном чежње, а она, она је вртела прстен са топазом нервозно.

-О чему ли размишља, питао се, услед натегнутих преговора око територија. Подигла је главу и погледала га у очи у којима је видео Косово, змајеве и штитове и руку која држи крст.

Погледао је преговараче: држали су се по страни, имали су прекрштене руке, превише мука са том немогућом женом. Малопре се са њим посвађала, онако женски, али одлучно. Ратовали су годинама, натезали се око територија, а она, она није попуштала.  Желела је по сваку цену да сачува своје поседе, чак је ратовала са Венецијом. Дужд се хватао за главу и поручивао: Госпођо, пази шта радиш. То је није уплашило, напротив, једном је отишла и иступила као мајка пред њега за свог сина Ђурђа. Дужд је попустио, није имао куд. 
-Види се да је Лазарева, мислио је, дуго гледајући у њене руке које врте плавичасти камен.

  Није га зачудило када је послала рођака да проводаџише. Насмешио се и рекао да. ,,Заиста је немогућа. Урадиће све да заштити своје и интересе свог оца.''
Свадба је била раскошна више због људи него због њих. Јелени је ово био други брак. Њен први муж благовјерни и самодржививи господин свој зетској и приморској земљи беше преминуо, а она, она је морала да се сналази сама и сачува Зету за малолетног сина Балшу. И зато-удаја. Њему је ово био трећи брак, тако да су обоје, мање-више знали шта и како. Његова прва жена звала се Јелена као она због које поче највећи рат икад.
Пила је из пехара у ком беше жртва његова, и тада га случајно додирну. Додир облака, а руке, те руке... Дуги прсти, бели као девојаштво.
-Да ли знаш да твоје име значи сандаловина, рече она са осмехом.
-Да. А твоје блистава.
И тако се господар соли у Котору, унук Влатка Вуковића, ожени Јеленом Ученом 1411.

  Мислио је да ће и овај брак трајати неколико година, док буде потребе за њим, међутим, приметио је како је гледа док се шетала баштом и разговарала са сином. Уживао је у одабиру и куповини ставри за њу: новог материјала за хаљину, наруквица, књига. Јелена га је дубоко поштовала. Увек му се обраћала са Ви, смиреним гласом, смешећи се.
Лета су проводили у Дубровнику у палачи. Волела је да седи поред зидина и гледа у море. Често је говорила о свом оцу и тада су јој азурне очи постајале сиве, а у крајевима су се скупљали кристали које је она брисала свиленом марамицом на којој је извезла иницијале ЈБК. О брату је говорила са осмехом, називајући га господином. Знао је да му пише. Писма која је слала у Београд и Србију била су намирисана, орошена сузама једне госпође.
Често су путовали, ишли на саборе. Гледао ју је док је седела поред њега. Чудно, иако су прошле године, била је још увек лепа, витка, увек у црвеној бунди од хермелина и хаљинама од сомота. Руке су јој остале исте, беле као зора над планинама. Гледао их је док су се играле прстеном, док су писале писма и пролазиле прстима кроз косу боје песка дубровачких плажа.

  Била је уз њега док је гледао последње заласке .
-Сећаш се оних преговора? Носила си плаву хаљину и вртела прстен. Када си подигла очи видео сам те. Само тебе. Знам да нисам био најбољи, праштај.
-Мала сам ти ја за то. Нека ти је Богом просто.
-Ти си пак, била најбоља жена. Увек сам хтео да ти кажем, али нисам имао прилику, да те волим.
Издах. Сунце је зашло. Једна госпођа је плакала, сузе су падале на беле руке на којима беше прстен са топазом. Шаптала је И ја тебе. Очи јој беху сиве.