Руке благоверне госпође

  Угледао ју је на преговорима. Згодна, висока, у плавој хаљини од сомота и црвеној бунди од хeрмелина. На глави јој велике обоце док се коса боје заласка сунца огледала у златном пехару пуном чежње, а она, она је вртела прстен са топазом нервозно.

-О чему ли размишља, питао се, услед натегнутих преговора око територија. Подигла је главу и погледала га у очи у којима је видео Косово, змајеве и штитове и руку која држи крст.

Погледао је преговараче: држали су се по страни, имали су прекрштене руке, превише мука са том немогућом женом. Малопре се са њим посвађала, онако женски, али одлучно. Ратовали су годинама, натезали се око територија, а она, она није попуштала.  Желела је по сваку цену да сачува своје поседе, чак је ратовала са Венецијом. Дужд се хватао за главу и поручивао: Госпођо, пази шта радиш. То је није уплашило, напротив, једном је отишла и иступила као мајка пред њега за свог сина Ђурђа. Дужд је попустио, није имао куд. 

-Види се да је Лазарева, мислио је, дуго гледајући у њене руке које врте плавичасти камен.

  Није га зачудило када је послала рођака да проводаџише. Насмешио се и рекао да. ,,Заиста је немогућа. Урадиће све да заштити своје и интересе свог оца.''

Свадба је била раскошна више због људи него због њих. Јелени је ово био други брак. Њен први муж благовјерни и самодржививи господин свој зетској и приморској земљи беше преминуо, а она, она је морала да се сналази сама и сачува Зету за малолетног сина Балшу. И зато-удаја. Њему је ово био трећи брак, тако да су обоје, мање-више знали шта и како. Његова прва жена звала се Јелена као она због које поче највећи рат икад.

Пила је из пехара у ком беше жртва његова, и тада га случајно додирну. Додир облака, а руке, те руке... Дуги прсти, бели као девојаштво.

-Да ли знаш да твоје име значи сандаловина, рече она са осмехом.

-Да. А твоје блистава.

И тако се господар соли у Котору, унук Влатка Вуковића, ожени Јеленом Ученом 1411.

  Мислио је да ће и овај брак трајати неколико година, док буде потребе за њим, међутим, приметио је како је гледа док се шетала баштом и разговарала са сином. Уживао је у одабиру и куповини ставри за њу: новог материјала за хаљину, наруквица, књига. Јелена га је дубоко поштовала. Увек му се обраћала са Ви, смиреним гласом, смешећи се.

Лета су проводили у Дубровнику у палачи. Волела је да седи поред зидина и гледа у море. Често је говорила о свом оцу и тада су јој азурне очи постајале сиве, а у крајевима су се скупљали кристали које је она брисала свиленом марамицом на којој је извезла иницијале ЈБК. О брату је говорила са осмехом, називајући га господином. Знао је да му пише. Писма која је слала у Београд и Србију била су намирисана, орошена сузама једне госпође.

Често су путовали, ишли на саборе. Гледао ју је док је седела поред њега. Чудно, иако су прошле године, била је још увек лепа, витка, увек у црвеној бунди од хермелина и хаљинама од сомота. Руке су јој остале исте, беле као зора над планинама. Гледао их је док су се играле прстеном, док су писале писма и пролазиле прстима кроз косу боје песка дубровачких плажа.

  Била је уз њега док је гледао последње заласке .

-Сећаш се оних преговора? Носила си плаву хаљину и вртела прстен. Када си подигла очи видео сам те. Само тебе. Знам да нисам био најбољи, праштај.

-Мала сам ти ја за то. Нека ти је Богом просто.

-Ти си пак, била најбоља жена. Увек сам хтео да ти кажем, али нисам имао прилику, да те волим.

Издах. Сунце је зашло. Једна госпођа је плакала, сузе су падале на беле руке на којима беше прстен са топазом. Шаптала је И ја тебе. Очи јој беху сиве.