Смрт песника

Душану Праћи

Песник умире тихо, копни. Трепери и повија се пламен на ветру ширећи мирис сандаловине и амбера. Ноздрве се радују, а он чили испод осмеха просјака, збуњен и усамљен. Једнога јутра, пробуди се и погледа у огледало кад тамо-у очима чучи смрт. Навукла белу мрену преко зеница и чека. Ретки се побуне, хватају се штита и мача, понекад победе, док се други помире, спусте главу и чекају. Доста им је сандаловине и амбера. Свећа је догорела.

живели смо у временима сасвим очајним

Гледала сам Њу када је била у одласку, посматрала њено пепељасто лице, боре у којима је записана моја судбина, и осмех који приповеда о пашњацима захваћеним сушом, о сунцу које залази. Онда је открила поглед мутан и угашен, поглед без наде, жене која чека. Само истина гола и празна као очи које знају да је лето прошло.

Старе песме које знамо напамет кажу да је лето кратко,

Да не траје ни трен. Али у том трену

Збуде се све што треба: и љубав, и зов бродова

Што крећу на далека путовања са којих повратка нема.

Лето беше на издисају. Чекала сам га испред свратишта песника, ходочасника и путника-намерника јер ми беше поверен тог дана. Понашао се врло чудно, збуњен, дирнут пажњом коју пружа престижна награда. Све му беше необично: и наступ, и сликање и награда о којој не причаше. Говорио је о томе како је болестан и да мора да се врати. Погледала сам га у очи, кад тамо-видим њу. Чека. Допузала преко чела, увукла у зенице и режи, а он загледан у вечност. 

 Ствари се понављају у застрашујуће правилним размацима.

Махнула сам им када се стишала песничка халабука, светла се погасила, а поезија остала да чека нека боља времена. Времена су дошла, можда не боља, али ипак: књига је прочитана.

Кад песник умире, он умире тихо. Понекад легне у кревет и каже: Нећу више да живим, понекад је чека прикован и нем, некад закопа перо. 

Шири се мирис амбера, кажу да мирише на тамјан. Свећа гори.

Пламен лелуја, а израњају из заборава, дани

Када је све било на дохват руке,

Када је живот изгледао као једно велико обећење.

Нема више обећања. Ствари почињу да измичу...

као и живот што се измакао.