субота, 23. април 2016.

Madeleine




Знао сам да ме вара. Последњих годину дана долазила је са посла касније, изговарајући се да је имала много папирологије, тражећи оправдања у Кафки.
-Сада знам зашто се бојао бирократије, рекла би и пожурила да уђе у спаваћу собу. 
Онда се чуо туш и тихо певушење Someone like you.

Изашла би у цветном огртачу, мокре косе на врату, причала о позитивном вредновању, приповеци Човек који је јео своју смрт, тврдећи како она једе свој живот у кабинету. Помиловала би ме по руци, мерила стопалима зелени тепих и затворала се у радну собу у којој је, наводно, спремала предавања. Одједном су јој студенти постали битни, сукње мало краће, тек да се виде колена још младалачка, пуна, иако је прешла четрдесету. 
   Знао сам јер је увече читала Цветајеву у кревету, поезију, што није чинила годинама.

Као десна и лева рука
Твоја је душа мојој души блиска

  Знао сам. Груди су јој мирисале на цвет јасмина, као онда када сам  је сусретао у ходнику трошног здања факултета. Читала је изабрана дела Марине Цветајеве.

-Ти си чиста поезија! Теби ћу писати песме, и због тебе ћу причати студентима о њима.
Насмејала се, нехајно склонила љубичасти шал на страну и рекла:
-Држим те за реч.
Мирисао је јасмин испод беле кошуље, и ја сам се заклео да ћу тој жени посветити најлепше строфе свог живота.

   Гледам је како шета ходником у шареном огртачу и не могу да је мрзим, да је осуђујем, да јој замерам. Размишљам: чак се не осећам изданим. Знао сам ток јер сам ја њу одабрао, а она је пристала јер је волела књиге и разговоре о њима, одласке у библиотеке, на симпозијуме. Кад боље размислим: волео сам само књижевност и њу. Истина, прво ми је било на првом месту. Тако сам веровао јер сам мислио да књижевност може променити човека, да ће спасити његову душу, да обликује стварност, да не умире, већ да је напротив увек и свуда присутна. 
Како су пролазиле године, некако су нам се теме промениле, и ми смо почели да разговарамо о политици и храни. Тако смо атрофирали. Нисмо имали деце, ваљда нам се није дало. Она је цео свој живот подредила прози, ја поезији.

   Вече се мрешкало у зеленој чаши. Грмело је. Разбацао сам књиге Марине Цветајеве, окретао странице и узалуд покушавао да је схватим. Никад нисам. Њена врата су ми остала заступљена, а она-вечита тајна. Узалуд сам ишчитавао строфе, гледао биографију, повлачио паралеле.
Мислио сам о пролазности, присећао се Дисових стихова. Чудно, не волим Диса, размишљао сам. Пандуровић, то је већ поезија.
Врата су се лагано одшкринула. Стајала је у довратку и ћутала. Ћутао сам и ја.
-Грми.
Гледала је у стопала.
Говорио сам јој како је младост сама по себи лепа. Цитирао сам Десанку Максимовић јер је увек била песникиња младих. Ћутала је и даље. Причао сам јој како сам се само једном заљубио и то у слова, у риме, белину папира, у књижевност која живи на папиру, и у збиљи. Тврдио сам да су остале ствари  пролазне, чак и она. Лагао сам много и тешко, тек тада сам схватио. Гледала ме је модрим очима у којим беше равнодушност. Желела је да побегне. Срна у кавезу. Уздахнуо сам, отворио фиоку и пружио јој кључ.
-Толстојева 21. Да имамо мир.
Климнула је главом и изашла. 

Нетко беше Страхињићу Бане

Отишла је са једним кофером. Њене књиге су ме гледале и питале се где су они немирни прсти који листају месо текста и миришу на чоколаду. Ћутао сам мудро и стајао у банци сваког петог у месецу.

   Дани су падали по мени. Стихови Илића, Христића, понекад Лалић. Зима се угнездила и ћутала. Ћутао сам и ја. Био сам неми посматрач свог живота.
Чекао сам, знајући да ће доћи и тај дан. У реду у банци, чекајући да платим кирију, чуо сам како жена испред мене не уме да се потпише. Само крст, тврди. А можда је крст довољан, можда ће је он спасити. Да ли ће књижевност спасити моју душу? Не знам, по први пут. Сумња ме је мучила. Да ли је све овако требало? Педесет ми је година, ружно доба. 

Мисли су ми кључале, глава је расла, и одједном: мирис јасмина. Погледао сам поред. На кожи њен потпис. Леп, двадесетак година, очи боје кавијара.Уздахнуо сам.

-Волите ли Пруста? Она га јако воли.
Досетио се и побледео.
-Читајте га.
Климнуо је главом.
Изгледа да књижевност умире под притиском стварности.

среда, 6. април 2016.

Игре пролећа и сене




 Владану Десници

     
    Каже да је свака нова књига одлагање самоубиства. Кажем да је свака прича симболична сахрана оног кога провлачим кроз верзе, покушавам да спакујем у картонске кутије, привремене сандуке, залепим их селотејпом лимфе, испишем крвљу крупна слова пораза. О теби не пишем, гутам речи и звуждућем фигуре, прецртавам поређења, одувам метафоре. Иронију пробадам иглом и чувам, парадокс заливам бајатом водом. Жена воли своју љубав и кад љубав то није.
  
Још једно прољеће!
С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе.

   Мислим на Ивана, виолине и сунце. Радост гори као Африка, црвена је, док гутам твоја слова, познат рукопис тачака.
   Звонила су звона са цркве мог имена. Чекао си ме на углу амбиције и садашњости, опасности скривене у реченицама. Шетали смо градом без душе. Игнорисала сам густу тишину и претварала се да сам у Паризу. Простор, мој, бледи, по ком сам вукла рубове дугих сукња, крзала осмехе и мутила душу, постао је  бајковит.  Говорила сам ти да се повремено, уз тебе, осетим живом и присутном.
   Било је пролеће лепше од овог, чулно, наше. Стајала сам на тачки пољубаца , на месту сусрета и веровала да те моја љубав може украсти. Убадала  сам жељу у дну. Увек ми је следио пут. И путовала сам, паковала ципеле и књиге, наду на дну.

Жмирим на младом прољетњем сунцу, и осјећам да сад већ животу не треба тражити другог циља ни дубљег смисла.

    Поново је пролеће, поново ми, наизглед. Твој поглед ми је шапнуо: ,,Пресели наду у други кофер.'' Велики чаробњак је окренуо точак, а оне се зауставио на плавом. Пустила сам га да изнесе сентиментално смеће и унесе обрасце, формуларе, законике, а он је некако и тебе изнео.
Говорима да је сасвим у реду живети живот на аутопилоту, међутим, слова са крвотоком зареза помуте команду.
  Ипак, чаролија је престала, а ја стојим и повлачим невидљиве конце прошлости. Увек су исте теме, увек су исти одговори. Референца, цитат, анегдота. Осећам поезију, кажем ти, и додирујем ваздух. Удишем те очима и мислим: овако је изгледао живот. Сабирам честице и стављам их у пудијеру. Да, ово су моменти у којима се аутопилот искључи, и ја се вратим. Као вампир угризем врат живота и сркнем коју кап. Сада струји црвено венама и ја певушим док те гледам и сањарим о сунчаном јутру једног новог пролећа.

-Написаћу причу о теби, кажем.