уторак, 13. октобар 2020.

Наш Матицки


In memoriam Миодраг Матицки (1940 - 2020)

 

Ове коронске 2020. године, 7. jула, напустио нас је наш Миодраг Матицки. Био је врстан књижевник, научни радник, директор Института за књижевност и уметност у Београду, потпредседник Матице српске у два мандата и доживотни председник Скупштине Вукове задужбине.

До самог краја је био активан. Спремао је округли сто о Вуковом језикотворству, припремао се за традиционални Вуков сабор, чији је стуб био. За његову смрт, сазнала сам накнадно. Био је врео јулски дан, сређивала сам још један рукопис за штампу и мислила како сам некад била писац. Онда сам примила поруку и дан је попримио сивкасте обрисе.

                                                                   ***

Миодрага Матицког сам упознала 2013. године на Kосову, на научном скупу о Његошевом стваралаштву, а поред њега и дивне, београдске колеге и књижевне узоре: Јована Пејчића, Бошка Сувајџића, Милисава Савића, Бранка Златковића.

-Еј, Матицки, обратио му се Радмило, професор са Универзитета у Косовској Митровици -нађите овој нашој колегиници неки посао. Она је горе код вас.

Погледао ме је и намигнуо. Насмејала сам се. Тада сам била запослена у кафићу, као скоро свршени местер професор српске књижевности. Тако је све почело. Пришао ми је, питао која је тема мастер рада, на који начин сам је обрадила, пружио ми визит - карту.

Живот је наставио да тече, одбранила сам мастер те зиме. Након неколико недеља, извукла сам картицу из новчаника и позвала нашег Матицког. Сећам се као да је било јуче. Била је среда, вртели смо књижевне теме у Институту за књижевност.

Остало је, како кажу, историја.

Размењивали смо мејлове, поклањао ми је књиге када бих га посетила у Задужбини. Давао ми је важне сугестије и упуте. Моја прва значајна поромоција на којој сам говорила била је промоција његове књиге Цегер пун љубави.

Пратио је мој рад. Дошао ја не промоцију моје прве књиге, Алтер его 2014. године. Био је и промоцији моје књиге кратких прича Игре пролећа и сене 2018.  Увек је умео да подржи младе. Тражио ми је и објављивао моја писанија у Даници коју је брижљиво припремао читаве године.

Био је диван, заиста, без лажног ласкања и претеривања. Изузетно пријатан, радознао као дечак, темељан у свему што ради, веселих очију, насмејан. Тако је лепо акцентовао моје име!

Звала сам га повремено телефоном, волела сам да знам шта се са њим дешава, на чему тренутно ради. Увек би се обрадовао. Попричали бисмо кратко, завршио би са ,,Тако, добра моја. Живели.’’ 

Много сам волела Миодрага Матицког. Волела сам да читам његове књиге, помно сам пратила излазак, а неретко и писала о њима. Одговарао ми је његов стил: једноставан и животан, духовит, пецкајући, весео, али дубок, понекад чак и горак.

Памтим последњи сусрет на прошлогодишњим Бранковим данима у читаоници Градске библиотеке у Новом Саду. Пружила сам му приказ његове нове књиге Перон самоће у ком сам написала да је то његова лабудова књига. Негде сам знала да ће ускоро отпутовати, дало се наслутити из редова. Вештице као ја ,,погоде’’ овакве ствари.

Назвала сам га последњи пут у мају да проверим да ли је примио моју нову књигу Дубоко у нама.

-Јесу ли то на корицама твоје очи? Kад разговара с тобом човек увек види само очи.  Знаш, увек сам се бојао да ће ти срећа побећи, али ето. Све је испало добро.

 

                                                                      ***

,,Недостајаће нам наш Матицки’’, записао је Бошко Сувајџић поводом смрти Миодрага Матицког. Исправљам ову реченицу у: Недостаје нам наш Матицки. Гледам у даљину и осећам како ми се поглед магли…

Слава му!