Одрастање?

    Ту негде око петнаесте пожелимо да будемо велики, да носимо ципеле за одрасле. Девојчице скрате сукње, шминкају се као луде, носе грудњаке број веће јер добро је бити одрастао.

Дечаци баце ону омиљену лопту за кошарку, дохвате татин бријач и почну прво бријање. Липти крв из посекотина, остају длаке, али хеј, то значи бити одрастао. Ту су прве беле кошуље, ципеле углачане до омота од чокодаде и прве симпатије. Одрастамо јер желимо да будемо одрасли што пре, хвалимо се оценама, љубавним успесима. Желиш, изгараш и онда одједном одрастеш.

   Схватиш то кад ти деца из комшилука почну персирати, а родитељи се ослањају на твоје мишљење, а у твојој глави цвеће, плаво небо, на ногама баш оне старке које си носила у средњој. Проблем. Ушла сам неког лета у интернет кафе јер ми рачунар беше у квару. Бришем зарезе, мрштим се на невешто написане реченице и чујем: ,,Тетка, хоћеш ли скоро?'' Погледам: дете је озбиљно.

Замислим се.

  Прошле зиме  стајала сам у ходнику пред огледалом. Топао децембар мирисао је на јутра у његовом стану. Зидови наранџасти као завесе у мојој соби. Седели смо на тераси и пили кафу. Држао ме је за руку. Погледала сам у огледало кад: седа. Тренутак парализе и закључак: изгледа да сам одрасла. Одрасла то кад сам најмање желела. Значи, тако то иде. Желиш, престанеш, одустанеш и онда када се најмање надаш се деси. Гутљај кафе.

Одрасла. Сјајно. Зар нисам то хтела? Јесам. Ту је персирање, поштовање, ту су и неки успеси, минули рад. Ту су и седе. Да, одрасла сам.

Онда ми је синуло: грозно је бити одрастао!

  Нећу да будем као моја мајка, да устајем у пет, кувам ручкове, испраћам, пеглам. Нећу да имам седе. Одрасли су досадни, жале се на мале плате, кукају, причају о политици. А ја, ја не волим кукање и уопште задовољна сам. Не причам о политици. Волим поезију и сунчане дане, волим путовања, шетње и волим туфнице. Не желим да будем одрасла јер одрастао најчешће значи бити уштогљен. Ја брбљам о књигама, сањам малтезера и купујем шарене бомбоне. Одрасли се жале на своје супруге и децу. Онда ми сине! Немам на кога да се жалим и једна сенка ми пређе преко лица. Можда нисам одрасла скроз. Осмех. Одрасла споља а унутра, е, ту је већ нешто.

   Није ни он одрастао, мислим док гледам његове седе. Не жали се, већ са осмехом прича о текућим проблемима. И пише, пише... Он, као и ја, воли да спава до осам, да шета, воли књиге на чијим маргинама размењујемо нежности. А онда обуче сако, чита моје песме на састанцима. Ја обучем бели џемпер и ставим га у џеп. Можда ипак није лоше овако бити одрастао.

Игра светлости (Несвесни мајстор)

      Уз шољу црне кафе, неколико капи пријатељства. Покушавала сам да јој дам одговоре. Као да је знала, узела је ону књигу, отворила прву страницу. Поглед. Наставила сам.

-Знам га. Он је тај што воли, слуша, упућује, служи, бди, даје, даје...

Причам јој, она шири зенице. Не верује.

-Веруј. Једном у животу наиђе човек који те види. Видиш и ти њега. Чујеш клик и две половине се споје, оно твоје лепршаво и неухватљиво, суптилно, женствено, и његово стамено, витешко, мушко, сигурно. Нађеш решење Рубикове коцке.

Да, постоје љубави које нас греју. Знаш, истроши нам се батерија. Тада посегнемо за њима и одједном је пуна, чак на сто посто. Бог ми је сведок, оне нас одржавају у животу.

Гледам је. Смркнут израз.

-А можда нисам у праву.

         Стајао је на паркингу и чекао. Чекала сам и ја. Затворим очи, видим тегет капут и полуосмех, онај његов полуосмех који сам касније годинама покушавала да докучим. Разговарала сам, погледивала. Прва помисао: Петар и почетак.

Вучем се по каванама. Седнем до прозора, и загледам
се у маглу и у румена,
мокра, жута дрвета. Где је живот?

   Замазан прозор. Крајолик стар и познат.  Крошње су шириле руке, можда ипак има смисла. Говорио је у поздини, свирао Вивалдијеву јесен на хармоници. Сијало је оно сунце које шапуће да има наде, разливало се по мојим рукама. Слушала сам музику, гледала тај плес и замишљала да сам лист.

  Погледам је. Зрачак на образу.

 -Опет, кажу да је препознавање кључно. Ишла сам кораком веверице, скакутала и лелујала, погледала га у очи. Клик. Пре коју годину смо се држали за руке и шетали Цариградом...

Језиком сам додирнула усну са унутрашње стране изговарајући му име, док сам пружала ноте.

-Лепа је ова Вивалдијева јесен.

Подигла је обрве у и, oсмехнула сам се и наставила.

-Чекала сам га у светлуцав и памучаст дан. Сунце се смиловало, погледало ме, пало на груди, тачно тамо где треба. Дошао је са звездом у оку и књигом у руци. Прихватила сам књигу, оставила звезду у кругу. Нека је. Хармоника је дивна ствар.

-Дошло је из песме оно које увек долази. Извадила сам патике (чуђење у углу ока) обукла фармерце и ишла обезглављена улицама док ми је у ушима брујало оно Вивалдијево најлепше. Грејало ме је од шнале до патика. Ход ми беше лак.

-Дуго сам чувала тај лик у оку, торби, књигама. Коса ми је мирисала на његова слова, реченице су се сакриле под штиклом, а очи ме пратиле. Мирисао је Цариград... Једном, те тако давно, пружио ми је књигу коју држиш у рукама. Инстиктивно сам цвркнула. Међутим, хармоника свира неки блуз. Погледам: на првој страници одштампано моје име као плод јесени касне.

Посматрам је. И она свира блуз.

-Тог дана, седела сам преко пута њега. Гледала сам игру светлости на његовом лицу,  погледала у своје: о, како сам лепа сваки пут! Смејем се док ми се се злато разлива по лицу, грудима, рукама. Несвесни мајстор, кажем ја.

-И шта сад, проговорила је први пут.

-Ништа и све. Слушам Вивалдија,  волим, слушам, упућујем, служим, бдим, дајем, дајем...