недеља, 13. март 2016.

Поетика сусрета



  Призивамо их мислима. Ти драги људи, стубови, узданице наше. Осмех, молитва, шапат.
Нови Сад се будио. Било је неко неодређено време, мантил на мени, кишобрани у торбама. Вртела сам бројаницу и загледала се у очи пролазника. Тамо страхови, сујете, љубав, равнодушност. Мутне слике са натписима. Забављало ме је да их читам.
   Помислила сам на њега минут пре, знала да ћу га срести. Очи које се смеше. Смешим се и ја.
-Добар дан. Мислила сам на Вас.
Угриз за усну. Гледам га у лице, познато, пријатељско и читам разумевање. Општа питања. Изговорила сам малу белу лаж глумећи равнодушност.

Велика сам кукавица, и лажем кад зинем

-Знате, кад сагледам тај период са ове временске дистанце много тога бих урадила другачије, али ништа у вези са књижевношћу.
-Наравно. Клима главом.
Неки компромиси се не направе никад.
-Све што се десило било је најбоље за тебе у том тренутку.
Нехајно прелази на ти и гледа ме у лице, усне, косу. Лепа сам, знам. Још једино да схватим шта да радим са тим. Овако је само терет, фиктивна лепота која лебди и узмиче. Зна и он и зове се као и он. Трепери ваздух док изговарам његово име, дугосилазни акценат, код мене наглашено свако слово. Онај који штити.

  Плакала сам данима. Усне отекле, очи мутне као Дунав у зиму, а од њега само благе речи, анагдоте испричане изокола да схватим поенту. Била сам млада, једино оправдање толико излизано као што смо се ми излизали. Памтим, умео је да ми пошаље писамце док пије те две јутарње кафе, окружен наранџастим.

Леп дан, као Марија што је.

  У моје кости заувек је утиснут ритам и метар његових речи.
Седела сам као Христић у великој библиотеци и покушавала да смислим тему за неки научни скуп. Стизале су посланице, сунце ме је грејало. Црнео се сажетак из народне књижевности. Прснула сам у смех кад ми је пружио зборник са његовим радом.
-Патријарх Павле у анегдотама, читам наслов. Видим да је почела да те интересује средњовековна књижевност, пецнула сам га.
  Било је лето, шибала ме је прошлост и остављала крваве трагове на леђима. Погледала сам у небо, омирисала ваздух. Мирисао је на јагоде и траву, на цимет и детелину. Ударила сам црвени печат, скинула прстен.
-Знаш, ових дана сам устајала рано к'о Косовка девојка.
-А ја каснио к'о Мусић Стефан.
То је то. Умео је да ме подигне из чамотиње. Каже, разговарао сам са професором, тим и тим, климам главом, да прогласимо, онда наводи термин, за културно наслеђе, да га ставимо на листу УНЕСКА.

Рекао ми је да не можемо, то можете ви са оним вашим јеванђељем.
-Мирослављевим.
-Е, тим.
Увек се насмешим кад видим ,,оно наше јеванђеље.''

Стискам му руку.
-Памтим Вас по добру, завршавам.
Једна прича остала иза трепавица, речи на месту, он такође. Ја и даље лутам још витка са књигама у рукама, торби, глави...