,,Време је да напишеш причу о завичају.''
Склапам књигу а la Савети младом писцу књижевника из
мојих крајева, књигу-упутство како се постаје писац, са идејама за
вежбање и одлучујем да будем доследна к'о мало пута до сада.
Сећам се Црњанског, наравно. Памтим да је
завичај место на које пожелиш да се вратиш, макар повремено, да спаваш до подне
и лежиш у трави, ма где био. Фрагмент ове мисли проструји ми у свести кад год ме
неко пита одакле сам.
-Из Новог Пазара, кажем. Тачније, из места поред.
Климају главом, глуме занимање. Не знам зашто толико
дају на значају месту у ком си рођен. Мој завичај тавори спакован у плаву фаасциклу,
тамо на дну ормара међу скриптама, и чека да је отворим, коначно покренем ово питање. Сада је прави моменат.
Мислим на Црњанског и схватам да не желим да се вратим. Годинама. Дуго се не осећам као мештанка свог села (сви смо ми из неког села
дошли у велики град, обећану будућност, авај). Све моје године остале су тамо
где градски аутобуси иду на сат, на месту на ком комшиница увек има времена за
кафу, где људи живе по распореду давно прописаном: родиш се, завршиш школу,
удаш се/жениш, двоје деце, муж пије али добро, камен у желуцу, висок притисак,
вештачко цвеће на гробу.
Завичај оставља кисело-горки укус у устима. Сећам се
раних устајања ( ,,Пет до седам је'', буди ме. Устајем, навлачим фармерице и
дукс, кафа ме чека. Пертлам старке, стављам слушалце, вучем торбу са беџевима и
јурим. Дани обасјани њом.), гужве, печата и данги. Завичај је место на које сам
ставила тачку.
Никад
немој да се враћаш
кад
већ једном у свет кренеш
Немој
да ми нешто петљаш
Немој
да ми хоћеш-нећеш.
И ја
бежим без повратка.
Никад
нећу унатраг.
Не окрећем се. Одем повремено, некад због обавеза,
некад кад пожелим да зауставим време. Припадне ми мука од Краљева, колутам
очима док аутобус мили низ Ибарску долину, и сваки,
сваки пут ме разочара пустош предграђа. Бледа светла, још блеђи људи. Високо
подигнуте главе.
-Добро, кажем гласно. Ево, пишем причу.
***
Добро су ти рекли. Скренеш ка Дежевском путу, наставиш
путем према Голији. Возиш право док поред промичу ливаде пуне маслачака,
љубичасте луцерке, воћњаци. Ступови посађени са леве стране, ћуте и трепере у
отменој узвишености. Пролазиш поред
цркве која је саграђена на рушевинама из XII века, и скрећеш десно. Табла плава. Локална радња и
радница љубопитивог погледа. Носи тиху помиреност над животом. Пролазиш мост
док мислиш на Андрића. Требало би да спаја људе.
Некада је био дрвен,
причала је. Некада, у оно време кад је љубав имала укус, а време се мерило
распустима. Говорио је да зна да је близу када види дрвени мост. Седела је
поред уљуљкана у своју љубав. Дрвеног моста одавно нема, нема ни њих, мислиш.
Panta rei?
Стижеш. Домаћица те дочекује и извињава се што нема хотела, мало је место. Кажеш да је
у реду, да си дошао баш да будеш смештен у кући, да осетиш дух места. То одмору
даје посебан шмек. Причаш јер желиш да оставиш утисак фино васпитаног момка.
Кажеш да планираш да обиђеш Голију, зато си и кренуо аутом, да идеш на литургију у
Петрову цркву. Брбљаш о томе како су
Ступови невероватни, да су у њима најлепше фреске, како би да одеш
до Сопоћана. Интересује те где је тај Рас. Износиш теорију жени која ставља
на сто домаћи кајмак жут као залазак, да је Пазариште заправо само трговиште и
да је град био где се и сада налази. Неком то не одговара, мрмљаш док стављаш
комад зељанице у уста. Питаш је да ли зна где су некрополе недавно пронађене,
на шта она, угојена жена средњих година, диже обрву.
Потом она узима кормило и
прича како има ћерку на студијама. Замисли, књижевности! Не зна шта ће
јој то, али ето, нису могли да је одговоре. Бог зна шта ће бити. Сагне
се и шапне да мисли да су је упропастиле књиге. Понаша се чудно, док брат-ич!
Нормалан момак, завршио средњу, ради, ускоро ће и свадба.
Климаш главом, хвалиш
сир и молиш за још хлеба. Гледаш Други дневник са домаћином, руменим човеком у
сивом џемперу од вуне, псујеш актуелну власт и одлазиш на спавање. Уместо
прекривача-черга. Дуња у ормару, и гле чуда-књиге! Бајке, лектире за основну
школу, оно што јој не треба сада, мислиш, зборник радова о Миљковићу, поезија
савременог песника, књига сажетака. Налазиш се у њеној соби, спаваш
у њеном кревету. Иза наранџастих завеса цврчци се такмиче у соло певању и ти
склапаш очи.
Заиста, Голија је прелепа. Зелена поља, јелке, мирис чистог.
У локалном етно ресторану служе домаћу кафу са ратлуком, у оближној печењари јео
си најбољу јагњетину. Игуман Ђурђевих ступова је диван, благ, а фреске у
Сопоћанима монументалне. Све је одлично: руски чај у аутентичној кафечајници
док ти конобар прича о томе како је овде био хамам, а у позадини чујеш Низоземски
растанак. Изување патика у побожној тишини док улазиш у Антун-алем џамију,
ћевапи код Бека, мантије у Сидру, туфахија и турска кафа у Солуну за сто
тридесет динара, слабо посећена литургија у Петровој цркви.
Онда си загребао ноктима и запарао позлату. Испод се
указало наказно лице које се церило. Чуо си шапутања домаћице о сврсисходности
твог пропутовања, шалу на рачун доброг апетита и шорца који толико волиш.
Вриштали су јаганци од којих се прави најбоља јагњетина, чуо си да конобари имају
мале плате па су принуђени ,,да се сналазе.'' Переш руке сапуном од двадесет
динара док се на столу пуши турска кафа са ратлуком.
Шеташ пашњацима иза ,,урбане зоне'' на Голији. Рај.
Висока трава, мршаве биволице, јагоде које падају кад подигнеш глас, и ти
схваташ да је користе као девојку која је пропустила првог момка. Онда чујеш да
се Ступови обнављају последњих десет година... Монах Сопоћана бахато прима вино
и уље, и одлази галопирајући. Шушти мантија. Питаш се где су нестали мештани Првомајске,
зашто су звуци са разгласа гласни и откуд тако мало верника на служби?
Увиђаш празне
погледе (поглед телета, рекао би он), лица без наде, насмејана пред животом
који не могу да докуче. Град изгледа отужно и испрано, скоро као твоје
фармерице. Шириш очи јер базен има одвојен мушки и женски термин, излазак траје
до десет. Хваташ погледе који се заустављају на теби, све вришти странац, прате
те и слушају твој ,,београдски'' нагласак.
Видео си Троју и видео си све. Лажеш домаћицу да ћеш
остати краће јер имаш пословних обавеза. Ето, баш је нешто искрсло. Наравно,
платићеш све и доћи поново, на шта се она мршти. Зна да су то куртоазне ствари
бачене у етар. Вучеш сиви кофер, запињеш точкићима за мравињаке, машеш.
***
,,Затим опиши свој идеални завичај'', читам даље. Писац
се увек игра са читаоцем, у овом случају са другим (у покушају, настајању) писцем.
Давно насликане слике искачу испод трепавица. Мочварни део града, сада све урбанији. Уске улице, осветљене таман колико треба. Ниске куће ограђене двориштима у којима
цветају георгине, гладиоле и јесење руже. Капија од кованог гвожђа, двориште са
белим ружама. Кућа приземна, високи плафон. Са улице се види клавир у дневној
соби, и слика девојке која држи ружу. На другој коњи врани. Камин, лампе разнобојних светала, теписи који се
покоравају. На зидовима полице са књигама, те кућа има посебан мирис, исти онај који
осетиш кад отвориш књигу која стрпљиво чека. Из кухиње
допире мирис супе и свеже испечених шницли. Затварам врата кухиње и отварам очи
да се нађем са стварношћу face to face.
-Ето, написала сам причу, кажем и победнички затварам
књигу упутстава писца из мојих крајева. Доследна сам, ликујем. Заправо, опет сам се сакрила. Не умем да победим.