недеља, 21. август 2016.

Ух!



Михајлу Пантићу

     Ух, изустила сам када сам га видела тог дана. Пошао ми је у сусрет и раширио руке на где си ти мени. Звучало је италијански. Нагнула сам главу и пустила да ме загрли. Зар није чудно, мислила сам, грли ме он ту на раскршћу свих мојих путева? Мада, све је било чудно годинама, тако да сам слегла раменима, наслонила ухо на његове груди и ,,упала'' у облак доброг парфема.

    То исто ух изустила сам пре неколико година, када сам га видела, лепог у својој уобразиљи, како силази низ степенице. Процедио је једно ћао. Ћао, рекла сам. Ух је клизило низ кичму, зауставило се тамо у пределу стомака као звр.
Звр! Од тада је прошло неко време, истопило се, увукло у поре као вечерња шминка на лицу парти девојке. Живот између лектуре и коректуре. Научни скуп, испит, прича у часопису, досадни послови које сам радила механички, кратки послови у струци. Од редовних прихода имала сам довољно новца за своју независност. Слобода ме је увек скупо коштала. Мрљала сам по тањиру живота, издвајала најздравије делове и трпала их у гладна уста. Неколико веза у назнакама, што би рекли у потенцијалу, покоја симпатија које сам поредила са одломцима из књига. А оне, оне су се таложиле.

 Кажем да се селим. Преврће очима. 
-Опет?
Слежем раменима.
-Побогу, шта је ово?
-Књиге, говорим уз осмех.
-Зашто ниси нормална, пита ме пријатељ, високи момак са још вишим стандардима за жене.
-Што ти ниси нормалан, брецнем се.
Смејемо се док стиже сива кочија по нас.
-Ово је последњи пут, кунем се.
Одмахнуо је руком, као да каже знам ја тебе.

   И тако он. Трепћем на сунцу док га гледам, а сви стихови излазе из мојих књига и врте се око мене. Ух се растеже и иде, иде, клизи... Голица ме. Прича ми, све звучи италијански, и његов осмех, побогу, тако лепи зуби! Хватам га за руку и плешем...

   Мислила сам о причи о жени која прави изложбу и среће њега док сам слагала књиге за ову недељу. Досадан дан у још досаднијем граду. Срећом, ишла сам на посао поподне, те ми је остало јутро да се саберем.
Села сам поред прозора и жмиркала на сунцу кад је, како то обично бива, зазвонио телефон.
-Расположен сам за Нови Сад, каже он.
-Ја нисам. Где си?
-У твојој улици. Погледај.
Стварно-он. Сишла сам сивом кочијом, без даха и главе. Прича да је био у суседству, па је пожелео да ме види. Звала сам истог трена шефа и рекла да сам болесна.
Седимо ух и ја у његом изнајмљеном стану на пар дана, он петља у кухињи, ја поново читам неку досадну књигу.

  
Гледам га како сецка салату. Нож изгледа гротесно у његовим рукама.
-Леп си к'о Бог, мислим.
Он се смеши. Нема појма.
Смешкала бих се и ја да имам такве зубе., мислим и напипавам своју протезу.
-Је л' ваља та књига?
-Много је досадна. Не знам само како их изаберу. Све те награде... Постало је бесмислено.
-Мани се књига, каже једноставно. Пређи на живот, лепше је.
Смешкам се.
-Мислим да је време.
Какве  руке! Питам се колико је висок. 1, 85, најмање.
-Јесам ли ти причао причу о шпагетама?
-Ниси, кажем док га гледам како их цеди.
Прича, маше рукама, све време ме фиксирајући погледом.
-Ух се понавља док слушам његов глас. Видим га како лежи, оцртавају се мишићи, фудбалерске ноге, лепа стопала, мушка рамена. Још кад бих имала храбрости да устанем са ове столице и шапнем му на уво макар делић овога. Ух се њише у грчевитом ритму, знојим се, осећам како ми бутине вибрирају, утроба се грчи у доњем делу стомака. Дрхтим.
-Е, мала, каже он. Дођи да једеш.



уторак, 16. август 2016.

Кругови



   Било је лето, једно од оних које волимо. Отицао је дан, тридесет у плусу, клима која недовољно хлади. Последња кап стајала је на славини и претила падом. Шљиве су дозревале, а неки нови клинци, како каже један кантаутор, истраживали су живот, пипали у марку, љубили се испод моста, тамо где знатижељне очи не продиру, кусали прве лимунове. Кисело.

   Кафић у предграђу у ком се поподне вуче шеталицом. Конобарица високог чела, једна од оних жена којима ништа не промиче, како је говорио Тишма, за шанком од лажног дрвета вечити младожења, пиво. Разговара са њом о политици, времену, животу. Она брише чашу, повремено изговори сентенцу слагања.

-Баш је спарно, каже она утегнута у хеланке и тесну мајцу испод које се назиру још једре, девојачке груди.
-Ја, процеди он и гледа у плафон.
Она прати лет муве која већ двадесет минута лети око њене пути, знојаве од онога што зову живoтом.
Господин у углу прати њу очима.

  Негде између муве, неoпраних шољица и полирања, ушао је он. Не зна тачно када, мисли касније. Сео је шанк, наравно. Једна сасвим обична прича, мислите.
-Извините, могу ли сести овде?
Климнула је главом. Речи су потошене као што је потрошено још понешто, на пример време, које стоји у овој крчми насред друма.
-Дајте ми лозу, окреће се младожењи, и господину пиће.
Капка дан, капка лоза. Слуша фрагменте разговора док спушта пехар утехе.
-Сад сам од тамо. Све су ми украли. Ушли ми у кућу! Замисли? Био сам у радњи, купио боровнице, шљиве и кренуо да уплатим лото, кад оно не ради! А можда је ова комбинација добитна? Годинама је чекам...
На руци му скуп сат, пуши Малборо. Оставља бакшиш.
-Молим Вас, позовите ми такси. Узмите телефон.
-За седам минута, каже.
-Хвала. Дајте ми још једну, господину пиће и Вама.

  Цврчи дан.
-Још једна тура.
-У реду је, каже док му пружа лозу.
-Није у реду. Наплатите. Имам ја пара, само среће немам. Ни добитну комбинацију.
Таксиста чека стрпљиво. Испија, креће. На вратима сусреће познаника. Узвици одушевљења. Плаћа вожњу и остаје.
-Пиће за мог комшију и мене. 
Бакшиш.
Таксиста је слегнуо раменима и продужио.
-Мадам, дођите. Још једну. 
Пружа новац.
-Немојте.
-Узмите.
Нехајно баца новац у фиоку.

  Лоза је врло необично пиће. Лежи на дну фрижидера данима. Онда у кафану уђе шмекер старог кова, особењак, лечени алкохоличар. Пију је дакле, старији људи. Најчешће дођу на по једну с ногу. Ухвате чашу чворнатим прстима, истресу садржај у гркљан, уз мучени израз, благо стиснуте очи и звук. Утроба куне.

-Позовите ми такси, моли је.
Она позива друго удружење. Нема смисла.
-Имате цвеће на шанку, каже уз осмех.
-Да, смеши се и гледа у букет сунцокрета који сањају нека лепша поља.
Звук ломљаве. На њеном лицу ни миг.
-Опрости, мила.
-У реду је, каже и скупља остатке себе.
-Плати таксисти да иде.
Клима главом на решено.
Башиш, негодовање, фиока, увежбан осмех.
Вечити младожења и комшија разговарају погледима. Она прати ток разговора.
-Да ли је све плаћено, пита човек са скупим сатом.
-Да.
Устаје, испада му фаскикла и из ње новац, срећка... Покушава да се сагне.
-Ја ћу, одговара она.
Сакупља новац, ставља кованице, срећку. 2, 13, 22...
Увежбан осмех.
Он клима главом, разуме, и пружа јој новчаницу коју прима немо.

   Кап се откинула, она је протрљала очи. Видела га је како седи на ивичњаку, док се шљиве котрљају низ улицу, као време. Ко ће их зауставити?
Сви ти кругови у којима се вртимо, лутамо,  тражимо излаз, срећку са добитном комбинацијом. Пођеш да је
уплатиш, кад-затворено.
-Страдија, каже она.
-Ја, одговара вечити младожења и приноси флашу устима.


субота, 13. август 2016.

Курс креативног писања



   ,,Време је да напишеш причу о завичају.''
Склапам књигу а la Савети младом писцу књижевника из мојих крајева, књигу-упутство како се постаје писац, са идејама за вежбање и одлучујем да будем доследна к'о мало пута до сада.

   Сећам се Црњанског, наравно. Памтим да је завичај место на које пожелиш да се вратиш, макар повремено, да спаваш до подне и лежиш у трави, ма где био. Фрагмент ове мисли проструји ми у свести кад год ме неко пита одакле сам.
-Из Новог Пазара, кажем. Тачније, из места поред.
Климају главом, глуме занимање. Не знам зашто толико дају на значају месту у ком си рођен. Мој завичај тавори спакован у плаву фаасциклу, тамо на дну ормара међу скриптама, и чека да је отворим, коначно покренем ово питање. Сада је прави моменат.

   Мислим на Црњанског и схватам да не желим да се вратим. Годинама. Дуго се не осећам као мештанка свог села (сви смо ми из неког села дошли у велики град, обећану будућност, авај). Све моје године остале су тамо где градски аутобуси иду на сат, на месту на ком комшиница увек има времена за кафу, где људи живе по распореду давно прописаном: родиш се, завршиш школу, удаш се/жениш, двоје деце, муж пије али добро, камен у желуцу, висок притисак, вештачко цвеће на гробу.
Завичај оставља кисело-горки укус у устима. Сећам се раних устајања ( ,,Пет до седам је'', буди ме. Устајем, навлачим фармерице и дукс, кафа ме чека. Пертлам старке, стављам слушалце, вучем торбу са беџевима и јурим. Дани обасјани њом.), гужве, печата и данги. Завичај је место на које сам ставила тачку.

Никад немој да се враћаш
кад већ једном у свет кренеш
Немој да ми нешто петљаш
Немој да ми хоћеш-нећеш.
И ја бежим без повратка.
Никад нећу унатраг.

Не окрећем се. Одем повремено, некад због обавеза, некад кад пожелим да зауставим време. Припадне ми мука од Краљева, колутам очима док аутобус мили низ Ибарску долину, и сваки, сваки пут ме разочара пустош предграђа. Бледа светла, још блеђи људи. Високо подигнуте главе.
-Добро, кажем гласно. Ево, пишем причу.
***
   Добро су ти рекли. Скренеш ка Дежевском путу, наставиш путем према Голији. Возиш право док поред промичу ливаде пуне маслачака, љубичасте луцерке, воћњаци. Ступови посађени са леве стране, ћуте и трепере у отменој узвишености. Пролазиш поред  цркве која је саграђена на рушевинама из XII века, и скрећеш десно. Табла плава. Локална радња и радница љубопитивог погледа. Носи тиху помиреност над животом. Пролазиш мост док мислиш на Андрића. Требало би да спаја људе.

   Некада је био дрвен, причала је. Некада, у оно време кад је љубав имала укус, а време се мерило распустима. Говорио је да зна да је близу када види дрвени мост. Седела је поред уљуљкана у своју љубав. Дрвеног моста одавно нема, нема ни њих, мислиш. Panta rei?

  Стижеш. Домаћица те дочекује и извињава се што нема хотела, мало је место. Кажеш да је у реду, да си дошао баш да будеш смештен у кући, да осетиш дух места. То одмору даје посебан шмек. Причаш јер желиш да оставиш утисак фино васпитаног момка. Кажеш да планираш да обиђеш Голију, зато си и кренуо аутом, да идеш на литургију у Петрову цркву. Брбљаш о томе како су Ступови невероватни, да су у њима најлепше фреске, како би да одеш до Сопоћана. Интересује те где је тај Рас. Износиш теорију жени која ставља на сто домаћи кајмак жут као залазак, да је Пазариште заправо само трговиште и да је град био где се и сада налази. Неком то не одговара, мрмљаш док стављаш комад зељанице у уста. Питаш је да ли зна где су некрополе недавно пронађене, на шта она, угојена жена средњих година, диже обрву. 

   Потом она узима кормило и прича како има ћерку на студијама. Замисли, књижевности! Не зна шта ће јој то, али ето, нису могли да је одговоре. Бог зна шта ће бити. Сагне се и шапне да мисли да су је упропастиле књиге. Понаша се чудно, док брат-ич! Нормалан момак, завршио средњу, ради, ускоро ће и свадба.
Климаш главом, хвалиш сир и молиш за још хлеба. Гледаш Други дневник са домаћином, руменим човеком у сивом џемперу од вуне, псујеш актуелну власт и одлазиш на спавање. Уместо прекривача-черга. Дуња у ормару, и гле чуда-књиге! Бајке, лектире за основну школу, оно што јој не треба сада, мислиш, зборник радова о Миљковићу, поезија савременог песника, књига сажетака. Налазиш се у њеној соби, спаваш у њеном кревету. Иза наранџастих завеса цврчци се такмиче у соло певању и ти склапаш очи.

   Заиста, Голија је прелепа. Зелена поља, јелке, мирис чистог. У локалном етно ресторану служе домаћу кафу са ратлуком, у оближној печењари јео си најбољу јагњетину. Игуман Ђурђевих ступова је диван, благ, а фреске у Сопоћанима монументалне. Све је одлично: руски чај у аутентичној кафечајници док ти конобар прича о томе како је овде био хамам, а у позадини чујеш Низоземски растанак. Изување патика у побожној тишини док улазиш у Антун-алем џамију, ћевапи код Бека, мантије у Сидру, туфахија и турска кафа у Солуну за сто тридесет динара, слабо посећена литургија у Петровој цркви.

  Онда си загребао ноктима и запарао позлату. Испод се указало наказно лице које се церило. Чуо си шапутања домаћице о сврсисходности твог пропутовања, шалу на рачун доброг апетита и шорца који толико волиш. Вриштали су јаганци од којих се прави најбоља јагњетина, чуо си да конобари имају мале плате па су принуђени ,,да се сналазе.''  Переш руке сапуном од двадесет динара док се на столу пуши турска кафа са ратлуком.

   Шеташ пашњацима иза ,,урбане зоне'' на Голији. Рај. Висока трава, мршаве биволице, јагоде које падају кад подигнеш глас, и ти схваташ да је користе као девојку која је пропустила првог момка. Онда чујеш да се Ступови обнављају последњих десет година... Монах Сопоћана бахато прима вино и уље, и одлази галопирајући. Шушти мантија. Питаш се где су нестали мештани Првомајске, зашто су звуци са разгласа гласни и откуд тако мало верника на служби? 

  Увиђаш празне погледе (поглед телета, рекао би он), лица без наде, насмејана пред животом који не могу да докуче. Град изгледа отужно и испрано, скоро као твоје фармерице. Шириш очи јер базен има одвојен мушки и женски термин, излазак траје до десет. Хваташ погледе који се заустављају на теби, све вришти странац, прате те и слушају твој ,,београдски'' нагласак.
Видео си Троју и видео си све. Лажеш домаћицу да ћеш остати краће јер имаш пословних обавеза. Ето, баш је нешто искрсло. Наравно, платићеш све и доћи поново, на шта се она мршти. Зна да су то куртоазне ствари бачене у етар. Вучеш сиви кофер, запињеш точкићима за мравињаке, машеш.
                                                                  ***
  ,,Затим опиши свој идеални завичај'', читам даље. Писац се увек игра са читаоцем, у овом случају са другим (у покушају, настајању) писцем.

  Давно насликане слике искачу испод трепавица. Мочварни део града, сада све урбанији. Уске улице, осветљене таман колико треба. Ниске куће ограђене двориштима у којима цветају георгине, гладиоле и јесење руже. Капија од кованог гвожђа, двориште са белим ружама. Кућа приземна, високи плафон. Са улице се види клавир у дневној соби, и слика девојке која држи ружу. На другој коњи врани. Камин, лампе разнобојних светала, теписи који се покоравају. На зидовима полице са књигама, те кућа има посебан мирис, исти онај који осетиш кад отвориш књигу која стрпљиво чека. Из кухиње допире мирис супе и свеже испечених шницли. Затварам врата кухиње и отварам очи да се нађем са стварношћу face to face.

  -Ето, написала сам причу, кажем и победнички затварам књигу упутстава писца из мојих крајева. Доследна сам, ликујем. Заправо, опет сам се сакрила. Не умем да победим.