Ух!

Михајлу Пантићу

     Ух, изустила сам када сам га видела тог дана. Пошао ми је у сусрет и раширио руке на где си ти мени. Звучало је италијански. Нагнула сам главу и пустила да ме загрли. Зар није чудно, мислила сам, грли ме он ту на раскршћу свих мојих путева? Мада, све је било чудно годинама, тако да сам слегла раменима, наслонила ухо на његове груди и ,,упала'' у облак доброг парфема.

    То исто ух изустила сам пре неколико година, када сам га видела, лепог у својој уобразиљи, како силази низ степенице. Процедио је једно ћао. Ћао, рекла сам. Ух је клизило низ кичму, зауставило се тамо у пределу стомака као звр.

Звр! Од тада је прошло неко време, истопило се, увукло у поре као вечерња шминка на лицу парти девојке. Живот између лектуре и коректуре. Научни скуп, испит, прича у часопису, досадни послови које сам радила механички, кратки послови у струци. Од редовних прихода имала сам довољно новца за своју независност. Слобода ме је увек скупо коштала. Мрљала сам по тањиру живота, издвајала најздравије делове и трпала их у гладна уста. Неколико веза у назнакама, што би рекли у потенцијалу, покоја симпатија које сам поредила са одломцима из књига. А оне, оне су се таложиле.

 Кажем да се селим. Преврће очима. 

-Опет?

Слежем раменима.

-Побогу, шта је ово?

-Књиге, говорим уз осмех.

-Зашто ниси нормална, пита ме пријатељ, високи момак са још вишим стандардима за жене.

-Што ти ниси нормалан, брецнем се.

Смејемо се док стиже сива кочија по нас.

-Ово је последњи пут, кунем се.

Одмахнуо је руком, као да каже знам ја тебе.

   И тако он. Трепћем на сунцу док га гледам, а сви стихови излазе из мојих књига и врте се око мене. Ух се растеже и иде, иде, клизи... Голица ме. Прича ми, све звучи италијански, и његов осмех, побогу, тако лепи зуби! Хватам га за руку и плешем...

   Мислила сам о причи о жени која прави изложбу и среће њега док сам слагала књиге за ову недељу. Досадан дан у још досаднијем граду. Срећом, ишла сам на посао поподне, те ми је остало јутро да се саберем.

Села сам поред прозора и жмиркала на сунцу кад је, како то обично бива, зазвонио телефон.

-Расположен сам за Нови Сад, каже он.

-Ја нисам. Где си?

-У твојој улици. Погледај.

Стварно-он. Сишла сам сивом кочијом, без даха и главе. Прича да је био у суседству, па је пожелео да ме види. Звала сам истог трена шефа и рекла да сам болесна.

Седимо ух и ја у његом изнајмљеном стану на пар дана, он петља у кухињи, ја поново читам неку досадну књигу.

  

Гледам га како сецка салату. Нож изгледа гротесно у његовим рукама.

-Леп си к'о Бог, мислим.

Он се смеши. Нема појма.

Смешкала бих се и ја да имам такве зубе., мислим и напипавам своју протезу.

-Је л' ваља та књига?

-Много је досадна. Не знам само како их изаберу. Све те награде... Постало је бесмислено.

-Мани се књига, каже једноставно. Пређи на живот, лепше је.

Смешкам се.

-Мислим да је време.

Какве  руке! Питам се колико је висок. 1, 85, најмање.

-Јесам ли ти причао причу о шпагетама?

-Ниси, кажем док га гледам како их цеди.

Прича, маше рукама, све време ме фиксирајући погледом.

-Ух се понавља док слушам његов глас. Видим га како лежи, оцртавају се мишићи, фудбалерске ноге, лепа стопала, мушка рамена. Још кад бих имала храбрости да устанем са ове столице и шапнем му на уво макар делић овога. Ух се њише у грчевитом ритму, знојим се, осећам како ми бутине вибрирају, утроба се грчи у доњем делу стомака. Дрхтим.

-Е, мала, каже он. Дођи да једеш.