Кругови

   Било је лето, једно од оних које волимо. Отицао је дан, тридесет у плусу, клима која недовољно хлади. Последња кап стајала је на славини и претила падом. Шљиве су дозревале, а неки нови клинци, како каже један кантаутор, истраживали су живот, пипали у марку, љубили се испод моста, тамо где знатижељне очи не продиру, кусали прве лимунове. Кисело.

   Кафић у предграђу у ком се поподне вуче шеталицом. Конобарица високог чела, једна од оних жена којима ништа не промиче, како је говорио Тишма, за шанком од лажног дрвета вечити младожења, пиво. Разговара са њом о политици, времену, животу. Она брише чашу, повремено изговори сентенцу слагања.

-Баш је спарно, каже она утегнута у хеланке и тесну мајцу испод које се назиру још једре, девојачке груди.

-Ја, процеди он и гледа у плафон.

Она прати лет муве која већ двадесет минута лети око њене пути, знојаве од онога што зову живoтом.

Господин у углу прати њу очима.

  Негде између муве, неoпраних шољица и полирања, ушао је он. Не зна тачно када, мисли касније. Сео је шанк, наравно. Једна сасвим обична прича, мислите.

-Извините, могу ли сести овде?

Климнула је главом. Речи су потошене као што је потрошено још понешто, на пример време, које стоји у овој крчми насред друма.

-Дајте ми лозу, окреће се младожењи, и господину пиће.

Капка дан, капка лоза. Слуша фрагменте разговора док спушта пехар утехе.

-Сад сам од тамо. Све су ми украли. Ушли ми у кућу! Замисли? Био сам у радњи, купио боровнице, шљиве и кренуо да уплатим лото, кад оно не ради! А можда је ова комбинација добитна? Годинама је чекам...

На руци му скуп сат, пуши Малборо. Оставља бакшиш.

-Молим Вас, позовите ми такси. Узмите телефон.

-За седам минута, каже.

-Хвала. Дајте ми још једну, господину пиће и Вама.

  Цврчи дан.

-Још једна тура.

-У реду је, каже док му пружа лозу.

-Није у реду. Наплатите. Имам ја пара, само среће немам. Ни добитну комбинацију.

Таксиста чека стрпљиво. Испија, креће. На вратима сусреће познаника. Узвици одушевљења. Плаћа вожњу и остаје.

-Пиће за мог комшију и мене. 

Бакшиш.

Таксиста је слегнуо раменима и продужио.

-Мадам, дођите. Још једну. 

Пружа новац.

-Немојте.

-Узмите.

Нехајно баца новац у фиоку.

  Лоза је врло необично пиће. Лежи на дну фрижидера данима. Онда у кафану уђе шмекер старог кова, особењак, лечени алкохоличар. Пију је дакле, старији људи. Најчешће дођу на по једну с ногу. Ухвате чашу чворнатим прстима, истресу садржај у гркљан, уз мучени израз, благо стиснуте очи и звук. Утроба куне.

-Позовите ми такси, моли је.

Она позива друго удружење. Нема смисла.

-Имате цвеће на шанку, каже уз осмех.

-Да, смеши се и гледа у букет сунцокрета који сањају нека лепша поља.

Звук ломљаве. На њеном лицу ни миг.

-Опрости, мила.

-У реду је, каже и скупља остатке себе.

-Плати таксисти да иде.

Клима главом на решено.

Башиш, негодовање, фиока, увежбан осмех.

Вечити младожења и комшија разговарају погледима. Она прати ток разговора.

-Да ли је све плаћено, пита човек са скупим сатом.

-Да.

Устаје, испада му фаскикла и из ње новац, срећка... Покушава да се сагне.

-Ја ћу, одговара она.

Сакупља новац, ставља кованице, срећку. 2, 13, 22...

Увежбан осмех.

Он клима главом, разуме, и пружа јој новчаницу коју прима немо.

   Кап се откинула, она је протрљала очи. Видела га је како седи на ивичњаку, док се шљиве котрљају низ улицу, као време. Ко ће их зауставити?

Сви ти кругови у којима се вртимо, лутамо,  тражимо излаз, срећку са добитном комбинацијом. Пођеш да је

уплатиш, кад-затворено.

-Страдија, каже она.

-Ја, одговара вечити младожења и приноси флашу устима.