Родољубље

   Седела сам на тераси и пушила. Пушио је и деда преко, а којим сам, повремено, најчешће ујутру, размењивала разумевајуће погледе пушача и људи који воле самоћу. Мислила сам о томе како је лето на измаку, о белим лептирима којих нема. Зашто, питала сам се. Можда су отишли на неки заслужени одмор, или су, као и већина, напустили овај брод који тоне. Али зар то не раде пацови, јавио се глас. Пацови и људи. Понекад му дође на исто, бар у једном филму из педесетих, у ком главна глумица своје ,,момке'' назива пацовима, док се смеши са екрана осмехом који обећава. Ко се још сећа ових филмова, лети мисао даље. Старији људи и ови као ја, заљубљени у идеале. Цигарета је догоревала, ја сам мислила како морам да престанем да пушим. Увек сам мислила.

    
   Између два дима, лоше прикривена нервоза. Степеништом су одјекнули кораци тешки, одлучни, мушки. Знала сам ко је. Ушао је без куцања, завалио се преко пута мене. Жвакали смо познате теме.

-Јесам ли ти причао причу о родољубљу, пита он.

-Ниси, али ако је прича фашистичка, нећу да је слушам.

-Није, каже он и почиње да прича оним наративним тоном као Петрија.

   
   -Било је то пре пет година. Упала ми је нека тезга, морао сам да радим фестивал у Данској. И одем у Данску. Међутим, време лоше. Kиша. Падала је свих дана фестивала. Било ми је досадно па сам причао са људима, иако волим да склопим очи и ћутим. Нећеш веровати колико су се ти исти људи одушевљавали када би чули да сам from Serbia and Montenegro. Зашто, никада ми неће бити јасно. Тако сам упознао и ту девојку. Звала се Гленда. Имала је сиве очи као магла изнад Авале. Гледала ме је и трепкала. Каже: дођи на журку. Хоћу, кажем ја.

Пристао сам јер ми је било досадно, хтео сам да да заборавим како ме у Србији чекају нерашчишћени рачуни са тадашњом девојком која се двоумила да ли да остане са мном. Чуј, пауза у вези? То не постоји.

Гледала ме је дуго, позвала на партију покера и дружење. Пристао сам. Падала је киша, био сам сам и морам ти признати, помало тужан. Једва сам чекао вече.

   Заиста, на реченом месту била је седељка, а десетак људи играло је покер у скидање. Чудно су ме погледали када сам питао да ли је Гленда ту. Нисмо чули ни за једну Гленду, добацио ми је момак без мајце, вероватно лош играч. Дивно, помислио сам. Покер у скидање и девојка која ме је испалила.

-Знаш, тешко одустајем, и помало сам и луд.

-Знам, кажем и палим нову цигарету.

  -Тако сам изашао напоље и почео да вичем њено име. Сипала је киша, глас се ломио о шаторе.

-Ја сам, викао је женски глас.

Пратио сам га и обрео се у шатору у којем су седеле две девојке, пиле пиво из флаше и смешкале се.

-Нисам та Гленда, али претпостављам да не замераш?

-Не, одмахнуо сам.

Рекла је да је студенткиња Академије уметности, да је дошла на фестивал да искулира.

-Одакле си, пита она мене и гледа ме, Боже мој, плавим очима, плавим као море на рубовима.

-From Serbia and Montenegro.

-Вау, каже она. 
Онај поглед дивљења.

Да, вау, овде. Шта је овим људима, прогањала ме је мисао.

Шапнула ми је да дођем касније, док отера другарицу. Климнуо сам главом.

  Заиста сам отишао касније, и она је стварно била сама.

-Имам времена до ујутру. Сутра ми стиже момак, рекла је једноставно.

Све сам разумео, и нисам хтео да чекам. Љубила се предобро...

У шатору је било хладно, киша је лупкала по крову, а она, она је већ скидала панталоне. Скинуо сам и ја моје. Њено бело рубље било је намирисано. Сетио сам се једне реченице из књиге...

  Врти кључевима.

-И шта је онда било, питам, и нервозно машем цигаретом (Питам се да ли сме да се пуши у причама?).

-Ништа. Убила ме поезија.

-А девојка, упорна сам.

-Девојка је преврнула очима, питала ме одакле сам оно беше. From Montenegro, рекао сам. И ово ти је, мила моја, најбоља прича о родољубљу. А сам ми дај једну цигарету.