Игре пролећа и сене

 Владану Десници

     

    Каже да је свака нова књига одлагање самоубиства. Кажем да је свака прича симболична сахрана оног кога провлачим кроз верзе, покушавам да спакујем у картонске кутије, привремене сандуке, залепим их селотејпом лимфе, испишем крвљу крупна слова пораза. О теби не пишем, гутам речи и звуждућем фигуре, прецртавам поређења, одувам метафоре. Иронију пробадам иглом и чувам, парадокс заливам бајатом водом. Жена воли своју љубав и кад љубав то није.

  

Још једно прољеће!

С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе.

   Мислим на Ивана, виолине и сунце. Радост гори као Африка, црвена је, док гутам твоја слова, познат рукопис тачака.

   Звонила су звона са цркве мог имена. Чекао си ме на углу амбиције и садашњости, опасности скривене у реченицама. Шетали смо градом без душе. Игнорисала сам густу тишину и претварала се да сам у Паризу. Простор, мој, бледи, по ком сам вукла рубове дугих сукња, крзала осмехе и мутила душу, постао је  бајковит.  Говорила сам ти да се повремено, уз тебе, осетим живом и присутном.

   Било је пролеће лепше од овог, чулно, наше. Стајала сам на тачки пољубаца , на месту сусрета и веровала да те моја љубав може украсти. Убадала  сам жељу у дну. Увек ми је следио пут. И путовала сам, паковала ципеле и књиге, наду на дну.

Жмирим на младом прољетњем сунцу, и осјећам да сад већ животу не треба тражити другог циља ни дубљег смисла.

    Поново је пролеће, поново ми, наизглед. Твој поглед ми је шапнуо: ,,Пресели наду у други кофер.'' Велики чаробњак је окренуо точак, а оне се зауставио на плавом. Пустила сам га да изнесе сентиментално смеће и унесе обрасце, формуларе, законике, а он је некако и тебе изнео.

Говорима да је сасвим у реду живети живот на аутопилоту, међутим, слова са крвотоком зареза помуте команду.

  Ипак, чаролија је престала, а ја стојим и повлачим невидљиве конце прошлости. Увек су исте теме, увек су исти одговори. Референца, цитат, анегдота. Осећам поезију, кажем ти, и додирујем ваздух. Удишем те очима и мислим: овако је изгледао живот. Сабирам честице и стављам их у пудијеру. Да, ово су моменти у којима се аутопилот искључи, и ја се вратим. Као вампир угризем врат живота и сркнем коју кап. Сада струји црвено венама и ја певушим док те гледам и сањарим о сунчаном јутру једног новог пролећа.

-Написаћу причу о теби, кажем.