Читала је Библију спремаjући се за спавање. Било је седам
сати, свећа је догоревала. Погледала је још једном на карту, загледавши се у Рашку.
Ваља поћи. Господе, буди ми помоћник на
путу.
Кофери су стајали спаковани у доњим одајама. Сутра иде у Рашку, у земљу коју називају Србијом.
Насмешила се, а грч јој је прострујао утробом.
Треперио
је љубичаст дан у Прованси. Гледала је високе људе обучене у хермелин и
талфт који су дошли са питањем и даривали јој сомот, свиру и бисере. Уздарје је
био одговор. Са оцем никада није
разговарала о личним стварима, али ју је те вечери позвао рекавши да је
запрошена. Искао ју је Урош краљ Србије, унук Стефана Немање. Истина, она,
богата племкиња из породице Анжујаца, предрага рођака како су је звали, могла
је да бира мужа, али тог дана кад је дошао гласник са вешћу о просидби, нешто
се у њеној утроби померило и затреперило при помени речи Србија. Одлуку је
препустила оцу како ваља и требује, рекавши да јој не би било мрско да пође за њега.
Србија, то лепо звучи,
размишљала је испробавајући тунику
од сомота. На кревету
је стајала хаљина од црвене свиле.
Низала је дане на црвен конац, а док је
чекала цртала је
његов лик седећи на балкону. Гледала је како долазе други гласници. Одведоше пет рођака. Она
је чекала. Негде у треће лето чула је да га зову Хапави због ружноће лица, да је низак и да је варварин. Покајала
се због климања главом и допуштења. Гледала је карту и сада јој та Рашка изгледаше
као далека дивљина, а име Србија тераше је на плач. Није могла да одустане јер
реч је оно што се поштује, а племство обавезује.
Урош је слао сваке године хермелин, свилу и сомот, различито драго
камење. Ове године јој
је послао рубине. Хаљине и накит беху потхрањене у доњим одајама, а пред пут их
изнесоше и опраше, а ковчеге напунише љубичастим надом.
Свитања су мирисала на лаванду. Ставила је обоце у које је дворски златар уградио
бисере које је добила на просидби и
пошла у пратњи двеју слуга. Море је било бурно као таласи у њеној души при помињању имена Урош. Седела
је на палуби и плакала.
Прованса јој изгледаше као рај. Смиривао ју вез, а везла
је неко чудно
цвеће светлољубичасте боје. Чудила се откуд тај цвет који никада није видела, али је настављала. Када би се увече
повукла у своје одаје, слушала је море, удисала његов плав мирис. Заспавши, сањала је њега како
јој иде у сусрет. Висок, црн, одевен у тамномодру багреницу. Никада му није видела лице.
Каменитим друмом ишли
су кроз ову земљу коју зову Србијом, која се зариваше међу копита коња који су застајкивали. Необично
врео априлски дан. Пролазили су космати људи, жене усахлих лица. Кочија је застајкивала, она је седела у црвеној хаљини од свиле, лица међу длановима.
У неко доба, коњи су стали, а слуге је
замолиле да изађе. Срце јој је поскочило када је поред пута видела цвеће из веза,
љубичасто као живот у
Прованси. Сељани су јој рекли да се цвеће зове јоргован и да га је краљ Урош наручио за њу са
Истока, да је засађен пре
пет година поред пута, дужином Ибарске долине, од Краљевог града до Рашке. Мирисали су на завичај, на вино и лаванду, мирисали су на дом. На
крају пута стајао је он, висок, обучен
у тамномодру багреницу, лепог лица. Храпав му беше глас.
Нема коментара:
Постави коментар