Октобарска ноћ лебди у ваздуху као могућност, сећа нас на
оно што смо били, шта смо могли а нисмо, на оно што желимо и за шта се молимо у тишини.
Ја слушам музику
из готово године рођења, мрвим осмех, пеглам емоције.
У животу мом прохујао
си с вихором.
Ти шеташ. Пада
ова гвоздена киша, мислиш, али настављаш. Покушаваш да ослабиш. Доста ти је
промашеног живота, а обогатио си га. Само осмеха нема. Човек си бола, радост је
остала у блудном кревету, оног дана када ју је отерала. Умрла је, знам, препукло јој је
Он тамо иза
солитера и раскршћа, код обданишта, и цркве у коју иде од недавно, од како
је мене срео, на ушћима и делтама, води љубав са речима. Около разбацана слова по којима плеше медена светлост. Град не спава, тек се
буди и трепери у гордости.
Ми постојимо на
овој интерној мапи, свако на свој начин. Као секта, тајно друштво, повезани
речима, акростиховима, фуснотама, језиком...
Ви који кројите,
ведрите и облачите, проводите ово суботње вече у друштву жена у пастелним
хаљинама које говоре у еуфемизмима, алузијама, духовите кад треба, никад
претерано, које се смеше, побогу, увек се
смеше и говоре одмерено. Дикција, зарез, тачка, осмех. Увек тим редом.
Они, у међувремену,
живе својим животом подешеним на 4. Црно прање. Врло је леп, као чаше које
чувају у витринама, за сваки случај, за госте. Тако су живот спаковали у
кутије и оставили га на под, тамо у остави.
ПРОШЛОСТ, и мој свет, придвиђају ми се још, док овде ћутим, а ноћ је, и пада ова киша. Падаће још много пута док дебела дама не
запева, а ветар последњи пут одсвира Clair de lune и стави тачку на крај реченице.
Нема коментара:
Постави коментар