Сањи
Домазет
Падала је сентиментална киша, она која умије
тротоаре и душу,
која пада на плаве косе девојчица, голе бутине тинејџерки и парове који желе да буду ромaнтични, која обрадује усамљене, самце, оне који
вечито траже, запитани
над судбином, који гледају у небо. Обрадује оне заљубљене у
осмех, у добро, у лепоту, уметност.
У тегет
хаљини од плиша, са чашом у руци, стајала је поред прозора. Предратно време и
Вагнер који ју је сећао на њега.
Био је њен профсор књижевности. Увек у каринарним кошуљама, искричавог погледа уоквиреног наочарима. Ученици га нису волели јер је био чудан, захтеван, несебичан. Стално је вукао неке књиге. Немо га је посматрала као рибица, рамишљајући о његовим коврџама. Увече би стисла бутине и замишљала руке умрљане мастилом које круже по њеном стомаку.
Седела је у првој клупи. Писао би на табли, окренуо
се и погледао је. Једном ју је случајно додирнуо руком. Тргла се. Стотину
треперавих свитаца јој је прошло пред очима, а низ кичму протрчала јегуља. Гледала
га je док уписује час држећи перо, белим, вретенастим прстима. Пратила је његове
покрете, прелазећи очима преко кариране кошуље и лица осветљеног изнутра. Сећа
се да је наглас читала Градинар 41 када ју је погледао први пут на тај начин. Глас јој је задрхтао, утроба вриснула.
За недељу дана се завршила школска година. Узалуд се освртала, загледала, није га било. У даљини, неко је слушао Вагнера.
Прохујале су студије, оставиле неку бору, нацртале
лицемерне осмехе. Шетала је те зимске вечери, умотана у црвени шал, газећи по
снегу. У глави облаци...
Срела
га је испред куле. ,,Побогу'', помислила је. Корачао је кораком
истрошеног човека, гледајући у своје шаке. Његово лице било је угашено, у очима
празнина, а прсти, они бели, танани били су задебљани, масни. Сед, обичан,
увукао се у браон капут.
Погледао ју је у очи и није је препознао. Одахнула је и затворила уста, стисла очи.
Падао је снег, онај који покрије гробове, и вратове, кровове и прагове, онај који пада као заборав. Снег који обрадује децу и меланхолике. Стајала је поред прозора и пушила. Звоно. Познати рукопис, пером исписани стихови Градинара 41 и адреса. Ломила је прсте, неколико пута прочитала стихове и узела црвени шал.
Дочекао ју је у дневној соби. Седео је за столом. Около су биле разбацане књиге. Једина
реченица коју је изговорио јесте када јој је понудио чашу вина. Климнула је
главом. Изгледао је уредније у кошуљи на штрафте, чак млађе. Личио је на себе, и као
да је видела неколико варница
кад ју је пресекао очима преко груди. Осетила је његове прсте
на стомаку, стисла бутине. У позадини је свирала Љубавна смрт.
Пробудила се нешто после подне у свом кревету. Кафа
и новине на столу, а у новинама, на претпоследњој страни вест:
,,Јављамо тужну вест да је наш драги...професор
српског језика и књижевности преминуо ноћас...''
Нема коментара:
Постави коментар