Блог књигољубиве Марије: Јунак нашег доба

Седела сам са пријатељем, пила кафу и разговарала, што би рекли, о интелектуалним темама. Претресали смо зборнике, часописе, могућности. Дошли смо и на тему билиотекара, неке похвалили, поједине покудили. Сетили смо се да је својевремено у једној установи радила библиотекарка која нам није позајмљивала књиге, те смо ми, тада студенти, одустајали и прогнани тражили друге изворе. Легенде о немилосрдној библиотекарки су се шириле, а реченице: ,,Дођи сутра.'', ,,Само у семинару'' су ушле у анале. Шалили смо се на њен рачун, говорили да на вратима семинара треба да пише: ,,Студенти, не позајмљујте књиге.''

-Имао сам пријатеља, библиотекара. Диван човек. Увек ми је давао књиге да носим кући, каже ми пријатељ кроз осмех, и наставља:

-Умро је прошле године одједном.

-Знам га. И мени је. Не могу да верујем!

Заиста, не могу. Сећам се неке давне године када сам кренула да обилазим библиотеке и читаонице. Одмах ми је био симпатичан. Листао је каталоге са нама, седео за столом пребирајући по папирима, пушио испред. Висок, горштак, жилав, предодређен за теже, праве мушке послове, али се ипак одлучио за књижевност.

Волео је књиге пасионирано. Сретала сам га на студенском тргу како разгледа и купује књиге код препродаваца, на књижевним вечерима. Увек љубазан, насмејан. Ближи контакт смо остварили након неколико година. Сећам се да сам изгарала око мог првог рада који је требао бити објављен. Копала сам по библиотекама, читала тог Црњанског, ђаво да га носи, и писала. Тог дана сам такође била у библиотеци, чекала неке књиге.

-За шта Вам то треба?

-Пишем рад о Црњанском и ћилимима. Надам се да ће бити објављен.

-Понесите књиге па на миру то напишите.

Одушевио ме је. Узела сам их, и у изнајмљеној соби, после смене у кафићу, седела сам и читала. Рад је објављен.

Те године сам често радила у читаоници и увек смо разменили по коју реч. Онда се десио пресудан догађај у мом животу:објавила сам књигу. Негде пред промоцију, отишла сам до читаонице са намером да га позовем. Није радио те сам му оставила поруку са местом одржавања. Замислите-појавио се! Насмешила сам се када сам га видела у публици. Како то обично бива, упала сам у гужву у какву умем да упаднем повремено, односно, врло често. Заправо, кад мало боље размислим, увек сам у некој гужви. Десио ми се живот. Срела сам га још неколико пута, кратко смо попричали, видела га како пуши цигарету на паузи.

Набрала сам обрве.

-Хеј, јеси ли ту, пита ме пријатељ.

-Ту сам. Размишљам о пролазности. Људи пролазе, али њихова добра дела трају и живе кроз наша сећања.

Тада знаш да је имало смисла.