Acqua alta

Воз Београд-Будимпешта је хучао. Држала је слушалице у рукама, а у глави слушала Рибљу чорбу и Бајагу. Песме о возовима су најлепше! Ево поново иде код њега, а рекла је да неће. Мрзи себе.

Сећа се њиховог првог сусрета. Пушила је цигарету, провлачила прстима кроз косу. Златаст јесењи дан. Осмотрила је људе који су путовали у Венецију: махом су били старији, осим њега. А он, он се држао по страни. Руке су му биле прекрштене.

Путовање дуго и заморно, толико да, када су стигли, није могла да се диви романтичној Венецији, била је гладна и уморна, те је спустила торбу и отишла у ресторан. Топла вечера, гужва и:

-Теодора, дођи. Седи са нама.

Пришла је и погледала. Те очи. Знала је.

Неколико имејлова после Венеције, пословно путовање у Будимпешту.

- Добро вече, Теодора је.

-Е, добро вече.

-Да ли сте сутра у граду? Долазим пословно и волела бих да се видимо и попијемо кафу.

-Биће ми задовољство.

Онда је уследило још једно путовање. Вукла је неке књиге, као и увек, стајала на тргу и чекала. Био је јануар, а сијало је сунце. 
Следећи пут су се сусрели када је имала конференцију са фирмом. Дошао је, сео у последњи ред, смешио се.

-Да ли си за неко пиће после?

-Да.

Пиће се претворило у испијање вина у његовом стану. Онда је готово сваког викенда ишла у Будимпешту. Шетали су, држали се за руке. Била је срећна и само то јој је било битно.

Имала је трему када су први пут водили љубав. Пекао ју је обруч привезан за његову руку, за његов врат. Мрзела је тај прстен који није скидао, волела је њега. Хтела је да га остави, покушавала много пута.
Знали су да има некога. Запиткивали су, проводаџисали-ништа. На крају су одустали. Она је знала за њу. Осећала је њен мирис, претпостављала како проводи викенде. Није звала, седела је код куће и играла се са клинцима. Теодора је мислила да је будала. Међутим, време, тај неуморни продавац илузија је прошло. Никада није поставила нека питања, није ни он. И она је ћутала.

Прошла је деценија као недеља после подне. Ево, седи у возу и иде. Мора. Не зна другачије. Смеши се, али очи... А кад се врати у Београд, и завуче се у стан, чује плач деце. Дуго не може да заспи. Узима папир и пише.