Зашто је битан матерњи језик?

Уколико на Википедији која служи за прве информције, укуцамо одредницу матерњи језик прочитаћемо следеће:

,,Матерњи језик (ређе први језик) је онај језик који дете прво научи или језик који дете најбоље зна и користи, односно језик с којим се особа идентификује и језик којим говори мајка. Са становишта науке о језику, говорећи о критеријумима одређења матерњег језика, он представља језик на којем мислимо, сањамо и рачунамо, будући да све те функције спадају у ону врсту која се усваја у првом језику, па се и даље раде на том језику.''[1]
 

Дакле, матерњи језик је језик на ком мислимо и сањамо, са којим се поистовећујемо, који нам отвара пут ка спознаји света, и као такав нам је јако важан. За сваког човека (чак и за оне који тога нису свесни) високо на лествици приоритета стоји његов матерњи језик који представља подлогу и храну његовим мислима. Говорник у њему обитава као плод у мајчиној утроби. 

Са тим у вези, управо због његове важности, у обавези смо да матерњи језик унапређујемо и негујемо, а пре свега заштитимо од различитих утицаја којима је језик иначе подложан. Важно је напоменути да због те променљивости и продуктивности језик опстаје, али и нестаје уколико она пређе границе. Важно је ово имати у виду. Но, уколико тога нисмо свесни, матерњи језик ће лагано нестајати: утапаће се у друге, попримаће туђице, биће преоптрећен глобалним симболима, жаргоном. 

Матија Бећковић ту ситуацију види овако:

,,Предлажем да се цео језик сажме у две речи (...) Невероватна је способност речи ,,јеботе'' и ,,супер'': могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго (...) Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи  језик који се мора учити. И имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! (...) Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића Девојка на студенцу. Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља.

Кад сам синоћ овде била, Јеботе!
И водице заитила, Супер!
Дође момче црна ока, Јеботе!
На коњићу лака скока, Супер!
Поздрави ме, зборит оде: Јеботе!
“Дај ми, селе, мало воде!”
Супер јеботе!''[2]

Ако не желимо да се матерњи језик сведе на језик смс порука, на узвике, узречице и туђице, морамо га најпре добро савладати, а затим богатити читањем, сталним усавршавањем. Тако се језик чува. А онда, након низа година, можемо рећи да га солидно знамо. (Мали тест: да ли знамо значење речи абаџија, гривна, да ли је правилно Миланкин или Миланчин, отсуство или одсуство?) 

Препознавши значај матерњег језика, генерална скупштина УНЕСКО-а је пре 14 година, прогласила Дан матерњег језика, као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични. Предлажем да се макар мало угледамо на њих и да постанемо свесни важности језика у ком се чува целокупно духовно и културно наслеђе једног народа, и да надахнути овом чињеницом, постанемо мисионари матерњег језика.

---

[1] Електронски извор https://sr.wikipedia.org/sr-el/Maternji_jezik, приступљено дана 13. VII 2018.

[2] Електронски извор http://www.nspm.rs/hronika/matija-beckovic-ceo-srpski-jezik-da-se-sazme-u-dve-reci-super-i-jebote.html, приступљено дана 13. VII 2018.