уторак, 31. јул 2018.

Сећање на професора Радовића


Сада већ давне 2007. године, уписала сам факултет. Имала сам очекивања, снове који су се годинама растакали, илузије.
 
Сећам се првог сусрета. Бљутав дан и он испред лифта на Филозофском. Висок, крупан, у сивој јакни, канда насмејан и запитан. Дивовска рука притиска дугме.
Прошле су године, донеле неке лоше ствари, покоју добру као што је озбиљније бављење књижевношћу. Низали су се радови, научни скупови, прикази. Сећам се, изашла је тада ,,Камена чтенија.'' Надахнута, написала сам и објавила приказ, што је резултирало приликом да говорим о њој на једној књижевној вечери.
Књижевно вече је било лепо, посећено, а мој написани текст бољи од беседе. Но, када су посетиоци узели своје ,,коктеле'' и почели да распредају приче, професор Радовић ми је пришао и рекао:
-Лепо сте говорили вечерас. Концизно, сажето. Ја не бих умео тако.
Насмејала сам се.
-Хвала. Ви бисте сто пута боље.
Провели смо занимљив део вечери у разговору. Памтим да се одушевио када сам рекла која ми је област истраживања. Цитирао је Миљковића о ком тада писах.
Али један песник који је дуго стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном српском средњовековном анђелу.

Време је пролазило, како само оно уме: тихо и испод жита. Виђала сам га повремено у граду, разменили бисмо по коју реченицу. Негде пред излазак друге књиге, срела сам га у центру. Излазио је из аута и махнуо ми да сачекам. Новости је овако прокоментарисао:
-Добар Вам је издавач и наслов.
Обећала сам му примерак.
Опет су прошли месеци, књига је изашла и живот се настављао у правцу у ком смо усмерили кормило. Најзад, срели смо се у Градској библиотеци једне зимске вечери. Спојила нас је књига Ветар и дажд, Верољуба Вукашиновић.
-Професоре, радујем се што Вас видим. Моје појављивање је сувишно. Шта год да кажем, поред Вашег излагања, биће смешно.
-Немојте тако. Ви ћете да зачините ово лепо вече.
Није било смешно, било је коректно, са дозом приметне треме. Његово излагање-савршено, као и увек. Говорио је из главе, лагано и смислено. Прелетела сам очима преко публике: слушали су га са занимањем.
-Нисам ни сумњао да ћете дати своје виђење, казао ми је након промоције.
Поздравила сам га и изашла у ноћ.
                                                              ***
Погодила ме вест да је преминуо. Било је рано пре подне, пила сам кафу и покушавала да дођем себи, кад су се на екрану појавила слова. Прва мисао: Немогуће. Но, изгледа да су ствари ипак мало другачије...
Памтићу професора Радовића онако како сам га први пут видела: крупног, насмејано-замишљеног, у сивој јакни. Сећаћу се његових предавања и излагања, подвучених реченица у књигама, оног разговора након књижевне вечери. Призваћу у сећање и кратке сусрете, оштроумна запажања, изговор слова р. Нешто мислим: увек је знао да каже праву ствар, као, уосталом, и сви велики.

Слава му!

Проф. др Миодраг Радовић  (30.3. 1945 - 26.7.2018).

1 коментар: