(С)лава

Тамо одакле сам ја слава се баш прославља! Слави се, али не у оном религиозном смислу, како бисмо волели и како пише у књигама: долазе гости, сви иду на литургију, после се враћају код домаћина, гости читају Псалтир у тишини за обедом док испијају сокове и киселу воду. Не. То изгледа мало другачије.

Два-три месеца пред славу, мајка већ прави спискове за куповину, мисли шта ће и како ће, и полако из, не баш великог буџета, купује једно по једно. Није јој тешко да се распита где су ,,акције'', умоли мужа, вечито у послу, да је одвезе како би купила пакет уља по сниженој цени. Све то сложи и ускладиши, прецрта са списка ставке писане штаманом латиницом и графитном оловком.

Месец дана пред славу-кукање. Треба ово, те треба оно, морамо да пожуримо, нема се времена. Прецртава још ствари са списка, копа по замрзивачу, рачуна шта још треба да докупи.

Недељу дана пред Аранђеловдан почињу права спремања и права хистерија. Мајка заповеда да оперем прозоре и средим све собе. И ја перем. Шта ћу? Један по један, по једну собу сваког дана, јер Боже мој, долазе гости, ући ће и видеће флеке на прозору, завирити у ормаре. Перем, слажем, усисавам и све мислим: ,, Што ли већ једном не баци или не почне да користи ово посуђе које извадим и оперем само пред славу, и шта ће јој ове чаше са стопом и сервиси које је добила за Младенце пре двадесет и пет година?'' Онда се сетим свих грдњи кад не дај Боже сломим неки ,,суд'' и настављам да пперем немо.

А мајка, е, она је у озбиљним припремама. Три дана пред Светог Аранђела је направила салате које могу да стоје, оне лепе, ситне колаче, а дан пре ,,тркнула'' до Рашке да узме сухомеснато, које је одмах, чим је дошла кући, исецкала. После се нема кад. Купус или сарму (сваке године исто, преврћем очима)кува уочи славе, док на сам дан меси погаче.

Очева задужења су нешто мања... Он донесе пиће, наточи флашу ракије и гунђа како и ове године печење није добро, заклињући се да ће га следеће узети на другом месту. Међутим, на дата обећања заборави до тада, па га поново купи код познаника.

А гости? Они дођу уочи славе, негде око девет. Попију кафе, гласно разговарају, пуне пепељаре. Не загледају по ћошковима, не занима их да ли је посуђе у полицама опрано. Мушки причају о проблемима везаним за жетву, откуп, о половним аутомобилима, догодовштинама из продавнице. Жене седе у дну стола, гуркају се и очима сигнализирају ако је, ето, нешто сервирано како оне мисле да не треба. И тако пролази време, у диму и гласном разговору у врху, очевом гунђању и дошаптавању у дну стола. Затим се диже слава негде око поноћи, ломи се погача, пију се добродошлице, прва, друга, трећа. На искап. Тешко неуходанима. Они навале на сарму и купус и дремају после касне вечере.

Сутрадан је мирно. Брат носи колач у цркву заједно са другим придруженим колачима домаћина који, ето, немају времена или су мамурни од синоћ.

У кући мир. Гости не долазе до ручка. Одмарају. Нешто иза три почињу да пристижу исти они од синоћ, они који нису стигли јуче.

Мајка трчи лево–десно, ја бдим за судопером, брат служи. Деца се раштркају по собама, мајке их јуре, бебе спавају у другој соби, на мом кревету. Узалуд рођаке покушавају да нађу несавршености. Знамо за јадац. Завеса је опеглана и чиста, посуђе се цакли, све је затегнуто. И тако до девет увече. Ред чаша, прљавих тањира, пуних пепељара.

Онда сви оду. Као по договору разиђу се за петнаест минута. Кад поспремимо сто, спакујемо и бацимо остатке, тек тад осећам како не могу да стојим. Боли све. Мајка ми чита мисли и каже:

-Хвала Богу да прође и ова слава.