Епистоларије

 Писма су одувек писана. У средњем веку  то је био једини начин комуникације на даљину. Путовала су по писмоношама, носила добре и лоше вести. Њима су најављивани ратови, прошене су девојке, слате су вести, даривана су села, засеоци и имања манастирима, важним људима. Волим да замислим како наш средњовековни владар, уз светлост свеће у својим одајама, црним мастилом  пише писмо, док му се се коса расипа по рукама и раменима, а одежда бљешти као љубавни занос. Завршава и потписује се црвеним мастилом јер оно беше ретко, лепи га воском и печатира прстеном-печатом. Наше народне епске песме забележиле су исту праксу. Ситну књигу пише мајка Бановић Страхињи, Мурат кнезу Лазару, Арапин Краљевићу Марку.

Писма су наставила да се пишу. Сачувани су подаци да су се наше вође, политичари, књижевници и научници дописивали. Никола Тесла је водио преписку са преко сто људи. Обичан свет је такође писао писма. Нушић je духовито, како је само он знаo, исмејао неспоразум око једног писма, те Коста Трифковић. Исидора Секулић је писала писма пријатељима који су живели недалеко од ње, сматрајући ово најдискретнијим и најзгоднијим видом комуникације.

Стари поштари, сада већ у пензијама, памте како су доносили нарамке писама. То су она иста писма која су у причама наших мајки долазила у џаковима. Силне ли радости! Затворим очи и видим девојчице које су се сјатиле око поштара и чекају, гуркају се и кикоћу. Писма топла, миришу на прву љубав.

Човек кад зађе у неке одређене године, другачије мери време. Оно пролази неумитно, тело стари, множе се боре око усана и очију, а душа остаје млада. Станеш испед огледала и видиш жену са покојом седом, а испод вири девојчурак са умазаним рукама од трешања у розе шорцу и смеје се. Ова друга облачи сако и иде на посао. Мика Антић је писао о одрастању:

Досадно ми је да порастем,
да носим тесне ципеле
и да се оженим.
Они који порасту прво се данима мрзе
онда се данима свађају.

Сећам се, недавно је (мерим време онако како га мере људи у годинама) моја комшиница, тада гимназијалка, сада већ професор и мајка (реално време, ипак) објавила у једном часопису за тинејџерке да жели да се дописује. Тада је то, је ли, било модерно. Стизала су писма са свих страна у бојама разним. Поучена њеним примером, и ја сам ,,дала оглас.'' Долазила су писма. Никада нећу заборавити тај осећај радости и знатижеље док отвараш коверту. Локални поштар није пропуштао прилику да прокоментарише одакле долазе и ко их шаље, сматрајући моје дописивање за лудост, гледајући на то подсмешљиво.

Слала сам и ја писма. Слободно могу рећи: било је нечег чаробног у томе. Ни данас не знам личнији начин комуникације. Чак је помало еротичан сам процес писања, рукопис као печат индивидуалности, па онда ручно рађене коверте од постера, шарених папира, са срцима прободеним стрелама. А тек весеље када добијете коверту са миришљавим папиром унутра! 

Прошла су та времена. Фармерице потхрањене у родитељској кући и мајце пастелних боја чувају тајну прочитаних писама.

Време и напредак чине своје. Већ годинама ми стижу само часописи и књиге са посветама, завежљаји увијени у рециклирани папир, повезани ретро канапом, и са малим цедуљицама које почињу овако: ,,Драга колегинице...''  Обрадујем се сваки пут кад их угледам у сандучету. Право богатство које греје као сунце, а радост петострука!

Не бих да се вратим у доба у којем сам писала писма због свих недаћа које је оно носило, али сваки пут када пролазим поред коверата, ухвати ме нека носталгија. Ухвати и неће да пусти. Шири се мирис папира, стрела пробада тамо где треба. Тада седам за рачунар и шаљем електронска писма. 

Обрадујем се сваки пут кад видим писамце на дестопу, скоро као некад кад сам цепала коверте од узбуђења и прелетала очима преко редова. Једна преписка је ипак посебна.

Упознала сам га сасвим случајно, на Косову равном, док сам закључивала зашто га отимају. Заљубљена у њега, опијена, задојена етосом, склопила сам познанство формално, уз неколико речи о Његошу. Тутнуо ми је визитку у руку, промрљао нешто о сарадњи и нестао. Сећам се првог сусрета једне топле балканске зиме. Примио ме је у мени најдражој згради, нуткао ме колачима, испитивао о породици и професионалним амбицијама. Мирисало је жуто цвеће из његове књиге, а веште руке Господње кројиле су ове панталоне. Замолио ме је да говорим о Елвири и растајању. И говорила сам о мушком и женском писму, о љубави и страсти, говорила сам о писмима. Тада ме је замолио да напишем који редак о књизи која касније беше награђена, и обазриво ми је, помало заверенички, пружио. Уследила је преписка.

Прво писмо

Драги професоре,

Надам се да Вас мој и-мејл затиче у лепом расположењу.
Коначно Вам шаљем приказ књиге.

Жао ми је што нисмо успели да се сусретнемо у понедељак, па Вас позивам на промоцију издања Бранковог кола, а између осталог, и моје књиге, 14. марта у кући Ђуре Јакшића у 19.00 часова.

Била би ми част и задовољство да Вас видим у публици.

Срдачан поздрав,

Марија Пргомеља

Одговор

Поштована колегинице Пргомеља, обрадовао ме је Ваш приказ. Најпре, уловили смо књигу која је и великом наградом,
тек потом, издвојена, и што сте, у односу на мој приказ, књизи пришли
из сасвим другог угла. Највише ме радује ваше сматрање песништва,
начин писања. Нисте се лепше могли препоручити. Ја данас, у понедељак,
у 19 часова, у Културном центру Н. Сада представљам ову књигу и
бићу слободан да му дам примерак Ваше рецензије. Очекујте ме у кући
Ђуре Јакшића 14. марта у вече. Срдачно Вас поздравља Ваш М.

Појавила сам се на промоцији. Звецкала сам штиклицама, бележила у нотес кључне синтагме, оно што је мени промакло. Видео ме је, изненадио се, насмејао. Од тада је прошла која година, неколико лепих сусрета.

Волим Нову годину због радости која пршти, звезданог неба и неизвесности коју она носи. Као да ми неко куцне на стакло наочара, склони ми чуперак са чела и шапне: Могуће је. Ово јесте време чуда. Носталгија ме вуче за скут, и ја седнем за рачунар и шаљем електронска писма поетичних садржаја са старинским честиткама. Њему сам послала уопштену, навикнута на нашу официјалну коресподенцију, иако су сусрети увек били приснији, а разговори пријатељски.

Одговор 

Драга Марија. Хвала на лепим жељама. Уверавам те да ми је многе радости донело дружење с тобом, да те веома ценим. Мој је проблем што се у твом присуству осећам вазда узнемиреним. Али, опростићеш мојим годинама. То је зато што си особита врста, што готово натерујеш саговорника да буде искрен и говори све што му је на уму. А то може, понекад, бити веома опасно за међуљудске односе. Чуј ту излизану фразу о међуљудским односима! То је из вокабулара комунистичког новоговора и стидим је се, али ми је у овом тренутку пала на ум као реска дистанца. Еј, од честитке новогодишње ћеш из мене извући исповест!  Твој М.

Треће писмо

Драги М.,

Ваш одговор ме је тако увеселио, да сам истог тренутка прекорила себе што сам Вам послала тако уопштену честитку. Реска дистанца, кажете? Поправићу се, обећавам. Морам да признам да је и мени много радости донело познанство и дружење са Вама, и да Вам одам једну малу тајну: уписала сам срце поред Вашег презимена. Изузетни сте! Толико је књижевности у Вама и толико лепоте. Жалим што немамо прилику да се сусретнемо чешће. Живот има неки свој темпо и ми често пристајемо на њега. Хвала на лепим (и топлим) речима. Греју. Увек се сетим оне: ,,Познаћете истину, и истина ће вас ослободити." (Јн. 8, 32) Настојим да будем слободна. Некад ми и успе. Молим Вас, јавите ми када је промоција. Једва је чекам, радујем се виђењу.

Ваша Марија

Загледана у преписку, смешкам се и чекам следеће писмо. Мирише папир на бомбоне, а девојчица стоји у розе шорцу, исфлекане мајце трешњама и смеје се. Време чуда.