Наш Матицки

In memoriam Миодраг Матицки (1940 - 2020)

 

Ове коронске 2020. године, 7. jула, напустио нас је наш Миодраг Матицки. Био је врстан књижевник, научни радник, директор Института за књижевност и уметност у Београду, потпредседник Матице српске у два мандата и доживотни председник Скупштине Вукове задужбине.

До самог краја је био активан. Спремао је округли сто о Вуковом језикотворству, припремао се за традиционални Вуков сабор, чији је стуб био. За његову смрт, сазнала сам накнадно. Био је врео јулски дан, сређивала сам још један рукопис за штампу и мислила како сам некад била писац. Онда сам примила поруку и дан је попримио сивкасте обрисе.

                                                                   ***

Миодрага Матицког сам упознала 2013. године на Kосову, на научном скупу о Његошевом стваралаштву, а поред њега и дивне, београдске колеге и књижевне узоре: Јована Пејчића, Бошка Сувајџића, Милисава Савића, Бранка Златковића.

-Еј, Матицки, обратио му се Радмило, професор са Универзитета у Косовској Митровици -нађите овој нашој колегиници неки посао. Она је горе код вас.

Погледао ме је и намигнуо. Насмејала сам се. Тада сам била запослена у кафићу, као скоро свршени местер професор српске књижевности. Тако је све почело. Пришао ми је, питао која је тема мастер рада, на који начин сам је обрадила, пружио ми визит - карту.

Живот је наставио да тече, одбранила сам мастер те зиме. Након неколико недеља, извукла сам картицу из новчаника и позвала нашег Матицког. Сећам се као да је било јуче. Била је среда, вртели смо књижевне теме у Институту за књижевност.

Остало је, како кажу, историја.

Размењивали смо мејлове, поклањао ми је књиге када бих га посетила у Задужбини. Давао ми је важне сугестије и упуте. Моја прва значајна поромоција на којој сам говорила била је промоција његове књиге Цегер пун љубави.

Пратио је мој рад. Дошао ја не промоцију моје прве књиге, Алтер его 2014. године. Био је и промоцији моје књиге кратких прича Игре пролећа и сене 2018.  Увек је умео да подржи младе. Тражио ми је и објављивао моја писанија у Даници коју је брижљиво припремао читаве године.

Био је диван, заиста, без лажног ласкања и претеривања. Изузетно пријатан, радознао као дечак, темељан у свему што ради, веселих очију, насмејан. Тако је лепо акцентовао моје име!

Звала сам га повремено телефоном, волела сам да знам шта се са њим дешава, на чему тренутно ради. Увек би се обрадовао. Попричали бисмо кратко, завршио би са ,,Тако, добра моја. Живели.’’ 

Много сам волела Миодрага Матицког. Волела сам да читам његове књиге, помно сам пратила излазак, а неретко и писала о њима. Одговарао ми је његов стил: једноставан и животан, духовит, пецкајући, весео, али дубок, понекад чак и горак.

Памтим последњи сусрет на прошлогодишњим Бранковим данима у читаоници Градске библиотеке у Новом Саду. Пружила сам му приказ његове нове књиге Перон самоће у ком сам написала да је то његова лабудова књига. Негде сам знала да ће ускоро отпутовати, дало се наслутити из редова. Вештице као ја ,,погоде’’ овакве ствари.

Назвала сам га последњи пут у мају да проверим да ли је примио моју нову књигу Дубоко у нама.

-Јесу ли то на корицама твоје очи? Kад разговара с тобом човек увек види само очи.  Знаш, увек сам се бојао да ће ти срећа побећи, али ето. Све је испало добро.

 

                                                                      ***

,,Недостајаће нам наш Матицки’’, записао је Бошко Сувајџић поводом смрти Миодрага Матицког. Исправљам ову реченицу у: Недостаје нам наш Матицки. Гледам у даљину и осећам како ми се поглед магли…

Слава му!

 

 

Јутро после

Знала да ће сванути тај дан. Није га чекала, није му се радовала, само се надала да ће након њега доћи мир. Загледала би се у даљину, замишљајући како се буди дан после слободна и чиста.

Сећа се, био је Божић, време нових почетака, време. Одлучио је да оде мирно у сну, у ноћ посвећену мртвима, ван свих правила и правде у коју је желела да верује.

Стајала је над одром и гледала оно што је остало од њега. Зар он? Изгледао је питомо и достојанствено. Она је знала шта се крије иза заувек склопљених трепавица. Остали су наслућивали, имали део слагалице, док је она, нажалост, видела све.

Гледала је док су га спуштали у раку. Тупи ударци и онај грозни звук земље која пада. Чинило јој се да је готово.

Следећи дан, мирис могућности, увек исти призор. Међутим, оно чему се надала је изостало. То је и даље она. Сећања су ту, отисци као споменици. Заувек.

Изгледа да јутро после не мења ништа.

Зашто је битан матерњи језик?

Уколико на Википедији која служи за прве информције, укуцамо одредницу матерњи језик прочитаћемо следеће:

,,Матерњи језик (ређе први језик) је онај језик који дете прво научи или језик који дете најбоље зна и користи, односно језик с којим се особа идентификује и језик којим говори мајка. Са становишта науке о језику, говорећи о критеријумима одређења матерњег језика, он представља језик на којем мислимо, сањамо и рачунамо, будући да све те функције спадају у ону врсту која се усваја у првом језику, па се и даље раде на том језику.''[1]
 

Дакле, матерњи језик је језик на ком мислимо и сањамо, са којим се поистовећујемо, који нам отвара пут ка спознаји света, и као такав нам је јако важан. За сваког човека (чак и за оне који тога нису свесни) високо на лествици приоритета стоји његов матерњи језик који представља подлогу и храну његовим мислима. Говорник у њему обитава као плод у мајчиној утроби. 

Са тим у вези, управо због његове важности, у обавези смо да матерњи језик унапређујемо и негујемо, а пре свега заштитимо од различитих утицаја којима је језик иначе подложан. Важно је напоменути да због те променљивости и продуктивности језик опстаје, али и нестаје уколико она пређе границе. Важно је ово имати у виду. Но, уколико тога нисмо свесни, матерњи језик ће лагано нестајати: утапаће се у друге, попримаће туђице, биће преоптрећен глобалним симболима, жаргоном. 

Матија Бећковић ту ситуацију види овако:

,,Предлажем да се цео језик сажме у две речи (...) Невероватна је способност речи ,,јеботе'' и ,,супер'': могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго (...) Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи  језик који се мора учити. И имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! (...) Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића Девојка на студенцу. Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља.

Кад сам синоћ овде била, Јеботе!
И водице заитила, Супер!
Дође момче црна ока, Јеботе!
На коњићу лака скока, Супер!
Поздрави ме, зборит оде: Јеботе!
“Дај ми, селе, мало воде!”
Супер јеботе!''[2]

Ако не желимо да се матерњи језик сведе на језик смс порука, на узвике, узречице и туђице, морамо га најпре добро савладати, а затим богатити читањем, сталним усавршавањем. Тако се језик чува. А онда, након низа година, можемо рећи да га солидно знамо. (Мали тест: да ли знамо значење речи абаџија, гривна, да ли је правилно Миланкин или Миланчин, отсуство или одсуство?) 

Препознавши значај матерњег језика, генерална скупштина УНЕСКО-а је пре 14 година, прогласила Дан матерњег језика, као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични. Предлажем да се макар мало угледамо на њих и да постанемо свесни важности језика у ком се чува целокупно духовно и културно наслеђе једног народа, и да надахнути овом чињеницом, постанемо мисионари матерњег језика.

---

[1] Електронски извор https://sr.wikipedia.org/sr-el/Maternji_jezik, приступљено дана 13. VII 2018.

[2] Електронски извор http://www.nspm.rs/hronika/matija-beckovic-ceo-srpski-jezik-da-se-sazme-u-dve-reci-super-i-jebote.html, приступљено дана 13. VII 2018.

Сећање на професора Радовића

Сада већ давне 2007. године, уписала сам факултет. Имала сам очекивања, снове који су се годинама растакали, илузије.
 

Сећам се првог сусрета. Бљутав дан и он испред лифта на Филозофском. Висок, крупан, у сивој јакни, канда насмејан и запитан. Дивовска рука притиска дугме.

Прошле су године, донеле неке лоше ствари, покоју добру као што је озбиљније бављење књижевношћу. Низали су се радови, научни скупови, прикази. Сећам се, изашла је тада ,,Камена чтенија.'' Надахнута, написала сам и објавила приказ, што је резултирало приликом да говорим о њој на једној књижевној вечери.

Књижевно вече је било лепо, посећено, а мој написани текст бољи од беседе. Но, када су посетиоци узели своје ,,коктеле'' и почели да распредају приче, професор Радовић ми је пришао и рекао:

-Лепо сте говорили вечерас. Концизно, сажето. Ја не бих умео тако.

Насмејала сам се.

-Хвала. Ви бисте сто пута боље.

Провели смо занимљив део вечери у разговору. Памтим да се одушевио када сам рекла која ми је област истраживања. Цитирао је Миљковића о ком тада писах.

Али један песник који је дуго стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном српском средњовековном анђелу.

Време је пролазило, како само оно уме: тихо и испод жита. Виђала сам га повремено у граду, разменили бисмо по коју реченицу. Негде пред излазак друге књиге, срела сам га у центру. Излазио је из аута и махнуо ми да сачекам. Новости је овако прокоментарисао:

-Добар Вам је издавач и наслов.

Обећала сам му примерак.

Опет су прошли месеци, књига је изашла и живот се настављао у правцу у ком смо усмерили кормило. Најзад, срели смо се у Градској библиотеци једне зимске вечери. Спојила нас је књига Ветар и дажд, Верољуба Вукашиновић.

-Професоре, радујем се што Вас видим. Моје појављивање је сувишно. Шта год да кажем, поред Вашег излагања, биће смешно.

-Немојте тако. Ви ћете да зачините ово лепо вече.

Није било смешно, било је коректно, са дозом приметне треме. Његово излагање-савршено, као и увек. Говорио је из главе, лагано и смислено. Прелетела сам очима преко публике: слушали су га са занимањем.

-Нисам ни сумњао да ћете дати своје виђење, казао ми је након промоције.

Поздравила сам га и изашла у ноћ.

                                                              ***

Погодила ме вест да је преминуо. Било је рано пре подне, пила сам кафу и покушавала да дођем себи, кад су се на екрану појавила слова. Прва мисао: Немогуће. Но, изгледа да су ствари ипак мало другачије...

Памтићу професора Радовића онако како сам га први пут видела: крупног, насмејано-замишљеног, у сивој јакни. Сећаћу се његових предавања и излагања, подвучених реченица у књигама, оног разговора након књижевне вечери. Призваћу у сећање и кратке сусрете, оштроумна запажања, изговор слова р. Нешто мислим: увек је знао да каже праву ствар, као, уосталом, и сви велики.

Слава му!

Проф. др Миодраг Радовић  (30.3. 1945 - 26.7.2018).