Сара

Написаћу причу о теби, кажем јој између два залогаја кукурузног пецива са печуркама.

-Стварно? То је баш лепо. Моја другарица је инспирисала... Наставља да брбља, откида ситне комаде и трепће тим окицама.

Гледам је и видим себе каква сам некад била. Кад кажем некад мислим пре неколико година. Сару сам упознала пре годину-две у једном књижевном клубу.

-Ћао!Ја сам Сара. Моја мама је твоја менторка.

Клинка. Осмех и плаве окице.

-Саро, шта студираш?

-Компаративну књижевност.

,,Дивно. Моја сапатница. Као да овом свету треба још један професор књижевности, '' помислила сам.

Следећи пут сам је видела у аутобусу који је нас студенте возио на Сајам књига. На прошли. Односно, студенте и мене. Мало је рећи да сам била најстарија. Читала сам неку књигу у аутобусу, нервирала се што ми рок за предају рада дише за вратом. Кад: она.

-Ћао.

-Ћао.

-Идем сама на сајам. А ти?

-И ја.

Осмех и окице. Треп, треп.

Ишле смо од штанда до штанда, пазариле неке књиге, мувале се около. На крају смо замало пропустиле аутобус јер нисмо могле да се снађемо. Тако то иде кад студираш књижевност.

Опет неко вече, исти књижевни клуб и она.

-Шта има ново?

-Немам више момка.

Гледам је, окице и даље сијају. Питам се како. Држи чашу вина и смешка се.

-Једноставно није ишло.

-Разумем.

Говорим јој велике беле лажи, причам јој причу. Она се смешка, трепће и гледа ме тим окицама.

Вечерас сам је поново срела (неки људи вам сврате повремено у живот, унесу у њега дах пролећа, мирис сандаловине и оставе леп укус ,,нешто лепо као чоколада'') Гледала сам је и одлучила да јој напишем причу. Зашто, питате се.

Пишем причу о Сари јер је лептирић и зврк. Час је у Матици, на факултету, па у кафићу, онда хвата аутобус иде у свој Каћ, па се појави на фб за десет минута. Пишем о њој јер волим начин на који се смеје, допадају ми се њене очи, чедност коју поседује. Пишем о њој јер Сара има  коврџаву косу коју волим да дирам јер волим косе драгих људи. Улепша ми дан њена готово анорексична прилика одевена у пуфнаст љубичаст капут. А тек боје! Фармерице, браон чизме које јој је мама купила, црвена блуза, бела капа, црна торба, флуоресцентни кишобран. Побогу! А њој то тако лепо стоји. Пишем о њој јер ме подсећа на неког кога споменух горе. Пишем о Сари јер је једина особа поред мене, која носи књиге у торби (Бодлер, Џојс...) и још их чита. Пишем јер је птица на жици, подсећа на врапца.

Ето, написала сам причу. Није песма, ни ја нисам Ђорђе Балашевић, а није ни писана због молбе неке провинцијалке. Посвећујем је Сари, чигри са плавим окицама, вечитом оптимисти, још једном непоправљивом заљубљенику у књижевност.