Конобарске приче из другог угла (Дупло дно)

Рушим стереотипе док у позадини свира ,,Хладно пиво''

Конобар. Необично занимање. Увек сам се питала да ли неко воли то да ради, с обзиром да овај посао обављају студенти, ученици, занатлије којима се не допада своја професија, људи који воле кафану (Сећам се мог конобарисања и смешкам се. Добра времeна.)

Наизглед је ово лаган посао, некад сам говорила да је најбољи на свету, истина,  није захтеван, али добар конобар-шанкер мора бити пре свега добар психолог, затим лепо васпитан, човек са манирима, познавањем бонтона и на крају, мора имати  дугачке живце. 
Постоји увражено мишљење да су конобари безобразни, и легенда да наплаћују више, точе пиће испод црте, сипају воду у вињак и слично, док се ви опуштате као, је ли, сваки србин, у кафани. Конобар из песме ,,Хладног пива'' и конобар из ове приче руше стереотипе и разбијају предрасуде.

Јунак наше приче је дошао из Охрида пре неколико година у Нови Сад и остао овде. Равница га је припитомила и примила као свог, али му је остао издајнички македонски акценат који даје посебну драж његовој личности. Не баш игром случаја упознала сам га у једном књижевном клубу, спомињаном у причи о Сари. Увек та књижевност. Наши први сусрети изгледали су овако:

-Добро вече. Црно вино и чашу обичне воде.

-У реду.

Након десетак сусрета, мојих посета и наступа (тренутак слабости, шта ли) једне вечери за шанком, са тек скраћеним ноктима које отплаках, изустих, ничим изазвана:

-Доста ми је више ових радова! Планирам да запалим преко лета на море и конобаришем.

-Оћеш у Охрид-пита он.

Поглед преко наочара. Озбиљан је.

-Може.

Стварно сам отишла тог лета у Охрид. Истина, нисам конобарисала, али то је већ друга прича. Ствари често не испадну онако како ми желимо, мада, кад мало боље размислим, нисам ни хтела да испадну. Да јесам и сада бих била у Охриду, чекала нову сезону, шетала се поред језера и размишљала о Миљковићу.  
Од те вечери смо, што би рекли, добри. Чак га ословљавам и надимком, помало својатам. Дођем, и у две реченице испричам шта има ново и завршим вицкасто:

-Тури ми једну кафу.

Један је од ретких конобара који често не наплати пиће пријатељима (а има их), како воли да каже: ,,Наши смо.'' Стоји за шанком, дискретно се смешка, слуша, проговара са македонским акцентом, прави коктеле необичног изгледа без повода. Повод је окупљање. Зна да се врати из продавнице и пружи вам цигарете.

-Како знаш да ми је нестало цигарета?

Вадиш новац, пружаш.

-Не треба. Платио га је твој осмех.

Немојте да мислите да је заводник-није. Више је мушкарац старог кова, каваљер. Одише племенитошћу коју потхрањује поступцима и гестовима давно изгубљеног кодекса заштитника. Родитељски приступ, домаћинско опхођење. А тек што има осећај за уметност, рафинираност душа-сјајно!

Ето, то је он. Једноставно, кул конобар, цртица шанкер. Добри Самарићанин, вечито насмејан на свом другом послу. Преко дана ради као месар. Још један стереотип разбијен, зар не?

*Прича настала за шанком док погледујем на главног јунака