Одраз

Једног јесењег јутра господин Н. се пробудио, као по обичају, у седам часова. Угасио је старински будилник, пре него што је почео да звони и кренуо у купатило. Док је прао зубе чистио је лавабо меканим сунђером, као што ради годинама, гледајући у бурму, мислећи о укусу пасте за зубе, a затим је ушао у дневну собу коју је госпођа Н. користила за спавање. На столу га је чекала кафа у наранџастој, стакластој шољи, коју је мрзео. Пожелео јој је добро јутро седајући за сто. Кафа је поново била горка. Попио ју је у тишини, попушио три цигарете, а затим доручковао сендвич са туњевином коју је, иначе, презирао, обукао овалш испеглену кошуљу и сиво одело, једно од два која је имао, и кренуо на посао. 

Господин Н. је радио у једној фирми као референт за жалбе потрошача. Колеге су га дочекале са равнодушним изразом, тмурно, као дан у настајању су му пожелеле добро јутро. Дан је био као сваки други, мање-више: примио је неколико странака које су се жалиле на високе рачуне, проверио стање у програму, отворио зелену фасциклу, искуцао жалбе, љубазно се осмехујући. У два је отишао на ручак у ресторанску мензу, узевши, као и увек, шницлу и кромпир, купус салату и мраморни колач. После ручка је скувао кафу себи и колегама. Држао је до добрих односа. Примио је још неколико странака, куцајући извештаје стављајући их у зелену фасциклу. Као и сваког дана, пред крај радног времена, господин Н. је распремио радни сто, спаковао папире, одложио хефталицу и пенкалу, узео акт-ташну и кренуо кући кафкијанским корацима. 

Обично није гледао око себе, нису га занимали излози и рекламе, али тог дана се десило нешто необично: негде на пола пута, близу центра, поглед му је пао на младу продавачицу у излогу која је облачила лутку у светло розе панталоне и црни сако. Била је лепа. Имала је косу  боје лешника, округле образе, а на уснама црвени руж. Баш у том тренутку, када га је погледала, он је, постидивши се, скренуо поглед и тада се десило оно неизбежно- угледао је своје лице у излогу. Потрајало је само секунд, али тај секунд био је фаталан. Видео је све. Титлови му нису били потребни. Сетио се Кафке и Његоша, Павића и неке бајке о огледалу... Разрогачио је очи. Тело му се тресло. Покушао је да умири себе дишући дубоко, чак се и помолио, односно, промрмљао је неколико речи оченаша којих се сетио. Међутим, ништа од тога није вредело, бол је постао све јачи. Почео је да цепа кошуљу, надимао се и трзао. Узалуд. Пао је на земљу, подерао сиво одело, раскрвавио колена. Пролазници су мислили да има епилептични напад. Брзо су се склањали. Кад је већ пао, насмејана продавачица која је завршила облачење лутке, подигла је поглед и видела господина који ју је малопре посматрао са занимањем, како се гуши. ,,Побогу!'' Потрчала је, црна балетанка јој је спала. Било је касно. Господин у сивом оделу већ је био мртав. У једној руци је држао кравату. Поред њега лежала је ташна из које је извирила некаква зелена фасцикла. Загледала му се у лице, помисливши како јој је сада његов израз другачији, готово људски.

Господин Н. је стигао у локалну мртвачницу покривен црним сакоом, обучен у светло розе панталоне. ,,Чудна комбинација'', помислио је мртвозорник, закључивши да је покојник био некакав шаљивџија, уметник можда. 

У тренутку када су јој јавили за смрт мужа, госпођа Н. је пила кафу. Спустила је слушалицу, села за сто и отпила гутљај. Онда је устала и бацила наранџасту шољу, одлучивши да неће више куповати туњевину. На радију су свирали Дорси ,,The end.'' Баш тада, на другом крају града, слушајући омиљену песму, насмејана девојка са црвеним ружом

је прелиставала зелену фасциклу. Отворила је лаптоп и одлучила да напише причу.