Изгубљени Петрарка

Летела  је у старим ципелама кроз свој свет саткан од стихова и мислила о Тадићу. Ципелице, ципеле. Погледала је своју хаљину, сетила се Мире Алечковић; цвеће које је носила подсећало ју је на Офелију. У себи је рецитовала Десанкину Пролећну песму. Додир руке ју је препао и приземио. Прах облака је остао у очима.

-Јако сте лепи.
-Хвала Вам.

-Цвеће наглашава Вашу суптилну природу.

Погледала га је. Искрице у очима играју,

бисери пуцкетају.

-Украо бих Вас и рецитовао Петрарку, стављајући Вам цвеће у косу.

Нека је блажен  дан, месец и доба,
Година, час и тренут, оно време
И лепи онај крај и место где ме
Згодише ока два, спуташе оба.

Осврнула се око себе. Да ли је могуће? Поезија.

 -Да ли бисте ми учинили част и попили са мном кафу?

-Не могу, журим.

Опсесивно је гледала на сат као зец у Алиси понављајући да жури и касни, чак и када није. Често нисмо господари нашег времена, пречесто ни живота.

Ходала је у старим ципелама, размишљала како је дани подсећају на Дан мрмота.Увек исто: књиге, журим и касним. Мислила је о пропуштеним приликама које су се таложиле током година стварајући горки талог усамљености, о кући на селу, о мирису супе. Онда се присетила да се ништа не дешава случајно. Петрарка је знак! Он је витез, ратник и сапатник.

Вратила се и одлучила да каже да: Да, хоћу на кафу; да, хоћу да ме узмеш, да, хоћу да ти припаднем.

Нека је блажен  дан, месец и доба,
Година, час и тренут, оно време
И лепи онај крај и место где ме
Згодише ока два, спуташе оба.

Стајао је на истом месту и расној плавуши рецитовао сонет. Очи су и даље играле, бисери пуцкетали. Никада више није читала Петрарку.