Малвина

Те недеље је планирала да прочита ,,Малвину'' по други пут,  једе чоколаду и не излази из куће, међутим, тад је зазавонио телефон, а ја не волим телефон... Звали су је на пријем који није могла да пропусти, није смела. Улози су били превелики, а она је требала да одигра валцер по туђој мелодији. Маскирала се у жену и кренула. Нове црвене ципеле су је жуљале, упала јој је маскара у очи, хаљина је била прекатка. Погледала се у огледало након паркирања и помислила како је привлачна. Свеједно.

Након неколико сати куртоазних разговора, лицемерних осмеха, након неколико коктела и морских плодова, зачувши тактове валцера, пожелела је да игра. Сви су били заузети јер су дошли са својим плус један, док је она, и овог пута, дошла сама. Као у филмовима, људи су се раздвојили, а погледи су им се срели. Још једна особа без пратње. Карирана кошуља, широка рамена.

-Да ли плешеш?

-Да.

-Могу ли да те замолим за плес?

-Да.

-Опрости, обично ово не радим, али ми се заиста плеше.

-Све је у реду.

Питала се шта је љубав на први додир, јер сматрају да је љубав на први поглед препознавање из прошлих живота, пошто је уздрхтала чим је осетила стисак руке.

-Како плешем?

-Одлично.

Стисла је руку.

-Још увек сам почетник.

-Нема везе. Прати ме.

И пратила је, плесала, црвенела, горела, кључала. Музика је престала. Захвалила се и села. Хиљаду питања ројило се у глави, сирена је звонила за опасност.

Остатак вечери провела је пратећи сваки покрет и плес кариране кошуље. Све је запазила, како пролази руком кроз косу, плеше, пије, држи цигарету. Престала је да се пита, препустила се музици. Пожелела је да скине прекратку хаљину. Играла је у близини, покушавала да улови поглед. Појам чудности и грешности је престао. Након неког времена, осетила је поглед на себи. Неколико пута. Смешила се. Стајала је жедна испред извора. Како и са које стране му прићи? Помислила је да би било лакше да почне валцер, он био био изговор. Није ни завршила мисао кад је зачула тактове валцера.

-Хвала ти Боже, одахнула је док је прилазила .

-Јеси ли за плес?

Осмех и остављање запаљене цигарете су обећавали.

Плесали су. Неколико пута окрзнуо ју је поглед по лицу, бутинама и стомаку. Насмешила се. Размишљала је шта рећи. Желела је име и број. Тргао ју је глас њеног шефа.

-Ирена, требате ми на минут.

-Свакако.

Насмешила се, климнула главом.

-Морам да идем.

-Добро.

Зар је то све, помислила је. Људи су се примакли, није више видела карирану кошуљу. Руковала се, разговарала о могућој сарадњи.

-Како Вам је било вечерас код нас?

-Дивно. Одлична организација, добар избор музике, изврсна храна. Имала сам чак и инструкторку валцера, одговорила је уз осмех.

-Приметили смо. Сјајно.

 -Ко је та жена? Заборавила сам да се представим, била сам усредсређена на кораке. Одлично игра.

-Морам Вам признати да не знам.

Кад се вратила у салу, није је било. Стигавши у стан, изула је црвене ципеле, скинула хаљину, истуширала се и легла. Пробудило ју је звоно на вратима. 

-Ирена?

-Да.

-Отвори.

-Ко је то?

-Ја сам.

Отворила је. Стајала је у карираној кошуљи и смешила се. Љубила ју је као да је последњи пут. Скинула јој је спаваћицу, гризла бедра и груди, а онда се спустила доле. Погледала ју је, додирнула лице и пришла да је пољуби.

Тад је зазвонио телефон а ја не волим телефон. Тргла се.  Била је у свом крвету. Сама.